Šta drugi imaju, a da mi nemamo? Već godinama „orlovi“ u svojim redovima imaju vrhunske igrače, a rezultata nigde. Kako to da, na papiru slabije ekipe, prave značajno veće uspehe?
Gorko-slatki ukus su imali mnogi srpski ljubitelji košarke u nedelju uveče. Bili su u prilici da gledaju vrhunsku utakmicu finala Evrobasketa, ali ne svog tima, već nekih drugih, daleko uspešnijih.
Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa njima je to da oni od strane raznih stručnjaka nisu bili apostrofirani kao favoriti. Štaviše, bili su potcenjivani, dok su se prema „orlovima“ odnosili u punom zanosu euforije, predviđajući im sam vrh.
Po ko zna koji put im se to obilo o glavu. Srbija je ponovo razočarala, doživela debakl, nakon čega smo se iz pomenutog stanja prebacili na očajanje, bes i nevericu.
Ovakav scenario smo videli mnogo puta. Nije ni to strašno. Dešava se da neko od nas ponekad previše poleti. Najgore od svega je što ne učimo iz grešaka i dozvoljavamo da nam se iste stvari iznova ponavljaju.
Zbog toga, kako bismo prepoznali šta je pošlo naopako, pokušaćemo da stvari posmatramo kroz prizmu novog, starog, a verovatno i budućeg šampiona Evrope – Španije.
Šta ona to ima, a da mi nemamo? Kako je moguće da se ponovo popela na tron iako je imala velikih problema sa povređenim igračima, kao i da je u procesu smene generacija? Pa, mi imamo kvalitetnije igrače. Individualno gledano, naravno.
Kako je onda moguće da je razlika u rezultatima toliko drastična?
ZEMLJA KOŠARKE
Često za Srbiju volimo da kažemo da je zemlja košarke. Ona po popularnosti možda to i jeste, iako je fudbal poprilično ispred nje, ali po rezultatima u 21. veku definitivno nije.
Štaviše, ovaj epitet, pored Sjedinjenih Američkih Država, zaslužuje samo Španija, čiji kontinuirani uspesi nisu plod individualnog kvaliteta, već složenog sistema i dobre organizacije.
„Crvena furija“ je u poslednjih 13 godina čak četiri puta bila prvak Evrope, dva puta je osvojila svetsku titulu i jedino što joj nedostaje je zlatna medalja sa Olimpijskih igara, do koje je skoro nemoguće doći usled pojave „drim tima“.
Gotovo redovno se kitila nekim od odličja, pa tako na potonjem takmičenju ima dva srebra i jednu bronzu, dok na smotri „starog kontinenta“ još ima i po tri druga i treća mesta.
Dakle, 14 medalja u 21. veku, dok Srbija ima četiri srebrne i to sada već čuvene, u periodu dok ju je sa klupe predvodio Aleksandar Đorđević i jednu kada ju je preuzeo Dušan Ivković.
Da li imamo pravo da sebe nazivamo „zemlja košarke“? Možda, ali samo pod određenim fusnotama. U biti mi to nismo. Bar ne više, koliko god to bolno zvučalo.
SISTEM
Kada pogledamo srpsku i špansku košarku u celini, možemo zaključiti da su one nebo i zemlje. Toliko se razlikuju. I to ne prema stilu, već prema kvalitetu rada, transparentnosti, odgovornosti, ozbiljnosti…
Zapravo, „igra pod obručima“ na Pirinejima je sve što naša nije. Tamo postoji sjajno organizovan domaći šampionat, škola košarke je besprekorna i stvari se rade iz nacionalnog interesa, a ne ličnog.
Za uspehe i neuspehe se preuzima odgovornost, ne traže se opravdanja i imaginarni krivci za ono što ne valja, već se napornim radom nadomešćuju eventualni nedostaci.
Tamošnji treneri imaju hrabrosti da tinejdžere „bace u vatru“ nauštrb klupskih rezultata. Mada, često se ispostavi da mladi donesu dodatni kvalitet nekom timu. Takođe, dešavalo se i da srpski talenti pre dobiju šansu u Španiji, nego u svojoj zemlji.
Ne kriju se stvari od javnosti, vlada relativno zdrava atmosfera (u ovom segmentu postoje određene mane), kontroverzi gotovo i da nema, svaki rang takmičenja je unapred osmišljen i pripremljen, dok se u Srbiji i regionu dešava da se propozicije menjaju pred sam početak.
KONTINUITET
Delovalo je da smo angažmanom Aleksandra Đorđevića postigli ono što mnoge uspešne reprezentacije imaju – kontinuitet. Njegovo otpuštanje se podudarilo sa veoma teškim momentima seniorske reprezentacije, pošto od odlaska legende srpske košarke nismo bili ni blizu neke od medalja. Štaviše, propustili smo Olimpijske igre, a blizu smo toga da propustimo i Svetsko prvenstvo.
Zato pogledajmo Španiju kada je ovaj segment u pitanju. Serđo Skariolo njen nacionalni tim predvodi sedam godina i deluje da se više i ne muči sa pripremom tima na velikim takmičenjima, kakva god imena se u njemu nalazila.
Grupna faza se igra na jedan način, početak eliminacione faze na drugi, a završnica turnira na treći. Opcija je mnogo, pogotovo defanzivnih. Sa čoveka na zonu, iz zone u kombinovanu odbranu… Jednostavno, njegovi protivnici nemaju dovoljno vremena da se pripreme za ovoliko varijanti, pa se dešava da ne znaju koji napad da pozovu. Kao na primer Francuzi u finalu odigranim u nedelju.
Sve je italijanski stručnjak posmatrao sa određenom dozom mira i spokoja, uz povremenu ljutnju na njegove pulene usled nepoštovanja dogovora. Prosto, igrači znaju šta i kako se igra, sve im je servirano na tacni.
Sa druge strane, Srbija je sa Svetislavom Pešićem samo prividno izgledala spremna za Evrobasket. Pobeđivani su bili protivnici u grupi, ali čim je naišla na ozbiljniju prepreku, na improvizaciju protivnika, delovala je nesnađeno i izgubljeno.
Plan „b“ nije postojao, pa smo samo mogli da posmatramo kako proživljavamo još jedan sunovrat. Uzgred, od iste ekipe koja nam ga je nanela samo godinu dana ranije. Ni tada nismo naučili lekcije.
SELEKCIJA
Reprezentacija Srbije je na Evrobasketu imala jedan od najstarijih timova. Krilatica „dobar tim ne čine 12 najboljih igrača, nego 12 koji najbolje funkcionišu zajedno“ ima smisla, ali da li je to bio slučaj sa „orlovima“?
Nesumnjivo je da je atmosfera među njima bila odlična, iako je jasno da to nije dovoljno da se ostvari dobar rezultat. Na odgovornost selektora su pozvani košarkaši bez zvučnih angažmana i od njega su dobili veoma dobru šansu.
Postavlja se pitanje, da li je neko nedostajao? Priča o Milošu Teodosiću, Danilu Anđušiću i Ognjenu Dobriću je dobro „prežavakana“, pa ćemo sada ponuditi drugu opservaciju.
Recimo, selekcija Španije je u svojim redovima imala jednog zanimljivog igrača. Mladog, 21-godišnjeg, Haimea Pradilju, koji je odigrao sve utakmice na Evrobasketu i na terenu je provodio po 15 minuta.
Zašto se popularni Kari nije odlučio bar za jednog igrača sličnih godina, još uvek ne znamo. Talenata ima: Filip Petrušev, Balša Koprivica, Alen Smailagić, Tristan Vukčević i mnogi drugi. Oni možda ne bi imali preveliki doprinos igri (mada, zašto i da nemaju), ali bi im svakako iskustvo sa tako velikog turnira bilo vredno.
Iz perspektive neuspeha i ispadanja već iz osmine finala, apsolutno ništa pozitivno ne možemo da izvučemo. Da je neko od mladih bio u sastavu, možda bi mogli da kažemo: „Eto, bar je ovaj mladić nešto naučio, video, osetio…“
NATURALIZACIJA
„Pipci“ španske košarke su ogromni i sveprisutni. Gleda se kome bi mogao da se odobri pasoš, ko pravno zaslužuje da ga dobije, istražuju se koreni emigranata…
Postoje oni koji vuku korene iz Srbije i mogli bi da budu velika pojačanja za “orlove”. Primera radi, Frenk Kaminski i Džon Končar su jedni od njih. Oni nastupaju u NBA ligi i to na pozicijama koje su relativno deficitarne u našoj košarci. Prvi, iako je centar, lako može da odigra „četvorku“, dok drugi, važi za odličnog beka.
Pritom, Končar bi možda pogodio sve one promašene šuteve u utakmici protiv Italije, pogotovo što u svojoj karijeri trojke šutira sa preko 41 odsto uspešnosti!
Ovo je samo još jedan segment u kome bi Srbija mogla da se ugleda na Španiju, koja je u svoje redove uvek angažovala snažna pojačanja u vidu Serža Ibake, Nikole Mirotića i drugih.
Zaključak je da, ukoliko želiš da budeš najbolji, trebalo bi da težiš tome da budeš kao najbolji, bez ličnih interesa.
Naučimo lekciju, ugledajmo se na Špance.
PROČITAJTE JOŠ:
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.