NENAD STEFANOVIĆ ZA MAXBET SPORT Šampioni Evrope slabi na slatkiše! Svakog igrača sam direktno kontaktirao (VIDEO)

„Orlići“ su nam dali razloga da verujemo da ima nade za našu košarku. Istina je da je ona poslednjih godina u velikom padu. Talenata je sve manje, a i oni koji se pojave često ne dobijaju adekvatnu šansu da se razviju u dovoljno kvalitetne igrače za seniorski tim. Ukoliko budemo ispravno postupili prema momcima koji su nam doneli zlatnu medalju i dalje bismo mogli da budemo velesila.

SUPERLIGA SRBIJE: Kvota kladionice MaxBet na igru ug 2-3 za utakmicu Partizan – Radnički Niš je 2.00. Početak meča je zakazan za 19.30.

Juniorska reprezentacija Srbije je napravila podvig tako što je u Nišu, na nedavno održanom Evropskom prvenstvu, osvojila titulu. Ona je do pehara došla izuzetno dominantno, bez poraza, svoje protivnike prosečno pobeđujući sa čak 25.1 poenom razlike. Zapravo, svaki trijumf je bio postignut sa dvocifrenim diferencijalom! I sve to bez značajnih igrača poput Lazara Gačića, Ognjena Stankovića, Asima Đulovića, kao i Filipa Jovića, koji se povredio tokom prvenstva.

Kada se pomenute stvari uzmu u obzir, uspeh „orlića“ dodatno dobija na značaju i dovoljno govore o tome koliko je generacija 2005 talentovana. Naravno, pred njima je dalek put i kritični prelaz iz kategorije juniora u seniore. Potrebno je mnogo rada, odricanja, ispravno donetih odluka, pa i sreće, kako bi postali vrhunski košarkaši.

U dobrom pravcu ih je usmerio selektor Nenad Stefanović. Ovaj trener u usponu je odmah postavio zdrave principe unutar tima i pokazao je mladićima kako bi trebalo da se ponašaju ukoliko žele da ostvare bilo kakav uspeh. O pomenutom strategu se u poslednje vreme s razlogom pišu hvalospevi, pošto je svaka ekipa koju je vodio igrala lepu i modernu košarku.

Kako bi podelio utiske sa nedavno održanog Evrobasketa, MaxBet Sport je kontaktirao Nenada Stefanovića, koji je bio izuzetno raspoložen za priču.

Za početak, kakav je osećaj kada si evropski prvak?

– Mnogo lep, iskreno. Da budem pošten, nisam još pogledao četvrtfinale, polufinale i finale, tako da to ostavljam za neku drugu priliku, za nekih 10-15 dana kada budem izveštaj privodio kraju. Sigurno je da ću tada da evociram neke uspomene i da vidim sve detaljnije. Ne znam šta drugo da kažem osim da bih voleo ponovo to isto da osetim. Time ću najbolje reći sve. Puno emocija, puno naboja… Sve je bilo sjajno.

REČ KOJA NAJBOLJE OPISUJE NACIONALNI TIM

Kada biste mogli da izaberete jednu reč koja bi opisala juniorsku reprezentaciju Srbije, koja bi to bila?

– Rad. To je to. Mislim da nas je rad izdvojio od drugih, uz napomenu da ne pričam samo o radu na treninzima. Ovde to nije skroz slučaj, pošto smo radili na svemu. Video materijali, rad na igračima… Sveukupno, to je neka reč koja bi opisala naših mesec i po dana. Radili smo na svim segmentima koje podrazumeva košarka. Sve je krenulo od stručnog štaba, momci su to prihvatili… Tako da, to bih izdvojio kao neki segment. Znači, ne samo teren, već i stvari van terena. Rad i posvećenost.

Kako je bilo raditi sa tom decom? Kakav je Vaš generalni utisak?

– To je bilo za mene prvo takvo iskustvo. Da sa toliko talentovane dece da radim. Tako da, iz tog ugla, jako lepo i interesantno. Naravno, ono što je u tom delu teško je to što su oni talentovani. Oni su u svom uzrastu pokazali kvalitet i u svojim klubovima su, manje-više, bili glavni ili vodeći igrači. Najviše posla je bilo oko toga, da im objasnimo da ovo nije ta priča i da su tu neke druge uloge i da će svako morati da prihvati ulogu koju smo im mi namenili. Generalno, jako je lep osećaj, jer njihov talenat nije samo ono što si video, zakucavanja, trojke… Za mene je talenat kada vidim kako neko usvaja stvari. Znači, da li moraš da mu kažeš jednom, dva puta ili tri puta ili moraš da mu govoriš tri meseca. Ovi momci sve usvajaju jako brzo. Dovoljno je bilo jednom ili dva puta da bi sve razumeli. Time su opravdali svoj talenat, a i meni je bilo lakše jer smo brže mogli da prelazimo na druge stvari kada rešimo jednu.

Kada ste saznali da ćete da preuzmete juniorski tim, šta Vam je prvo prošlo kroz glavu?

– Generalno, prvo se stvorila velika želja. Zato što, stvarno, kada sam postao trener, meni je bilo u glavi kako bih voleo jednog dana da vodim neku reprezentaciju. Tako da, prvo što mi je prošlo kroz glavu je svesnost da ću da imam veliku odgovornost, pre svega jer će prvenstvo da se održi u Nišu. Odmah sam se bacio na to da što pre stupim kontakt sa igračima, da postavimo stvari na mesto i na kraju je ispalo epski.

DIREKTAN KONTAKT SA IGRAČIMA

Kako je kod Vas izgledao proces planiranja vođenja juniorske reprezentacije? Od toga kako prići toj deci, do taktičkih zamisli…

– Što se tiče tog nekog procesa, ja lično volim direktnu komunikaciju. Sve je krenulo vrlo direktno i otvoreno. Kontaktirao sam sve momke sa šireg spiska, lično, telefonski. Nakon toga sam obišao sve klubove iz kojih su ti igrači, a da sam mogao da ih obiđem. Dakle, svi beogradski klubovi, članove Borca… Tako da, primarni kontakt sam ostvario direktno sa igračima, da vidim kako im ide, kako su zadovoljni sezonom, kako vide svoje reprezentativno iskustvo i kako sebe vide za narednu akciju ukoliko budu na spisku. Što se tiče taktičnog planiranja, čovek koji je bio jako bitan u našoj priči je Jovica Antonić, koji ima više iskustva od svih nas i uz njega stručni štab Vasilj Đurić, moj pomoćnik iz FMP-a i Marko Dimitrijević iz Sloge. Trudili smo se da igrače držimo u okvirima poznatih stvari koje su imali u klubovima. To nam je bila prva ideja, kako bismo im olakšali proces adaptacije. Njima smo se tu prilagodili ofanzivno, a defanzivno smo jasno rekli šta želimo.

Jedan od najvažnijih igrača reprezentacije, Filip Jović, povredio se tokom prvenstva. Kakva je bila reakcija unutar tima? Da li vas je možda ta nesreća zbližila i naterala da zbijete redove?

– Sam momenat kada se bilo koji igrač povredi, nije prijatan. Naravno, kada se povredi prvi centar koji nam je veoma značajan, moraš da reaguješ na adekvatan način. Odmah sam u svlačionici rekao momcima da smo bez Filipa do kraja prvenstva, da ne računaju na njega i da to ništa ne znači, da nas zbog toga ima 12 u timu i to je to. Da ne razmišljaju puno o tome. I mislim da je to bio dobar početni korak, momci su to shvatili i mislim da su u toj utakmici protiv Izraela, koja je po mom mišljenju najvažnije na svakom prvenstvu, da se to četvrtfinale prođe, uradili ono što si ti rekao. Zbili su redove, grupisali se i pokazali izvanrednu reakciju. Momci koji su bili njegova zamena ili popunjavali te minute, izvanredno su odigrali taj meč. Sam momenat nije bio lak, rekao bih da nam je Filipov nedostatak video najviše protiv Nemaca, pošto mu njihov stil igre najviše odgovara i protiv njih bi napravio razliku. Ipak, ceo tim smo koncipirali da ni od koga ne zavisimo. Tim je bio na prvom mestu i na kraju smo izgurali na taj način.

TIMSKA FILOZOFIJA

Da li je postojala neka mantra ili filozofija unutar tima kojom ste motivisali svoje pulene?

– Imali smo nekih raznih motivacionih pristupa. Negde sam već i spominjao, ali generalno, ono što smo se trudili je da postavimo jasne principe. Da se u napadu traži prvi čovek koji je slobodan, da se daje lopta prvom do sebe, da se koristi ekstra pas, da u odbrani budemo pošteni, odgovorni i čvrsti i da će nam to sigurno doneti rezultat. Usmeravali smo ih da moramo da budemo tim i oni su kroz prvenstvo to shvatali. Važno je bilo da budemo strpljivi, da budemo mirni… Ipak, oni su mnogo mladi, pa ih ponekad lopta ponese i krenu „jedan na tri“… Nije to neka mnogo velika filozofija, samo da se igra na pravi način.

Šta je potrebno da se uradi kako bi se doprlo do dece u cilju da se ostvari dobra timska hemija?

– Važan je iskren pristup. Mi smo se u stručnom štabu trudili da budemo iskreni prema njima. Bavljenje njima na dnevnom nivou. Meni su smešne priče kada neko kaže: „Nema veze, pusti, okreni glavu…“. Mislim da ni za šta ne treba okretati glavu. To ne znači da od svega treba praviti reakciju, ali apsolutno smo se bavili njima, posvetili smo im se, bili iskreni i isto tražili od njih. I uspeli smo u relativno kratkom roku da pridobijemo njihovo poverenje. Njima nije lako, to sam rekao dosta puta, društvene mreže, telefoni i sve što nosi današnje vreme… Negde sam se lično potrudio da vide da u meni ima prijatelja, ali i da razdvajamo ono što je teren i šta su obaveze i ono što je odnos van terena. Jednostavno, bavljenje njima. Često bih uveče obišao sobe, ne da ih kontroliše, već bih seo kod neke dvojice, pitao ih kako se snalaze, da li je sve u redu, da li su nešto želeli drugačije… Prosto, neka normalna priča sa njima i drago mi je bilo kada se prvenstvo završilo, kada su videli da sam se opustio napokon, tu sam video da su me zaista prihvatili, pevali smo neke pesme… Tako da, bilo je baš simpatično.

Da li biste mogli da izdvojite neku anegdotu sa prvenstva u Nišu? Ne mora da bude vezana za košarku.

– Simpatično je bilo to što smo dozvolili da igrači jedu slatkiše na svoju ruku. I onda je, naravno, neko uzeo šest čizkejkova na tanjir, pa smo shvatili da ne vredi više tako i da to mora da se ukine. I onda kada smo došli prijem u sali, kada je Saša zavšrio svoj govor, oni su krenuli da se posluže. Bilo je slatkiša i onda su se zaustavili i pitali me da li smeju danas. Rekoh im da naravno da smeju i oko toga su uglavnom bile najveće šale.

Reprezentacija je imala sjajnu podršku u dvorani „Čair“. Publiku su uglavnom sačinjavala deca. Koliko je bilo važno što su oni gledali vaše uspehe iz dana u dan?

– Sigurno da je mnogo važno. O tome se pričalo dosta puta koliko dece krene da trenira košarku posle osvajanja neku medalju. Siguran sam da će ovo leto bar jedno pedesetoro dece da krene da trenira zbog toga. Ili, ovo sa čime sam se susretao u poslednjih deset dana, s obzirom na to da imam bratanca koji ima 12 godina i roditelji mi kažu: „Čoveče, kada vi uzmete zlato, ovaj moj svako veče na terenu po dva sata šutira sam, ne treba mu niko“. Sigurno da to utiče, naš ambijent ceo tamo, atmosfera… Sve je toliko bilo lepo. Što bi rekla moja supruga: „Da ne poželiš da se završi“. Ceo ambijent tamo je bio jedan od presudnih faktora da napravimo rezultat koji smo napravili.

NE VOLI PROGNOZE

Kakva je budućnost momaka koje ste vodili?

– Teško pitanje. Ima raznih priča koje slušam svaki dan. Ne volim da dajem prognoze. Mislim da moraju da rade i da toga budu svesni. Da izađu iz svojih zona komfora, jer se samo tako napreduje. Oni su svi momci koji imaju talenat i koji svoj talenat na ovom prvenstvu pokazali. I tu nema dileme. Kakav će razvojni put da im bude, zavisi jednim delom od njih, drugim delom od toga kakvu sredinu izaberu za svoj razvoj. Ne volim da dajem nikakve prognoze. Nekako, iz ovog perioda što sam ih upoznao, verujem u svih njih. Oni imaju dobar karakter. Baš sam pročitao zanimljivu izjavu Mute Nikolića kada mu je neko rekao da rezultat nije važan u mlađim kategorijama. On im je odgovorio: „Kako ljudi? Moramo da pobeđujemo. Šta, gubićemo i sve će da bude u redu?“. Tako da, ovi momci imaju jako dobar karakter i verujem da svi mogu da naprave dobre seniorske karijere. Kakve, vreme će da pokaže.

Za kraj, kako reagujete na hvalospeve koje dobijate u poslednje vreme? Sigurno je da su lepe reči stigle do Vas, s obzirom na to da ostvarujete odlične rezultate otkako ste se postali trener.

– Okružen sam meni dosta dragim ljudima. Pre svega mislim na Jocu (Jovica Antonić prim.aut), koji je u neku ruku i moj mentor, i na još neke prijatelje koji nisu iz sveta košarke i zahvaljujući njima imam utisak da mi oni ne dozvoljavaju da poletim. Kada pričamo oni su dosta realni, nekada kada vide da skrećem malo, da možda poletim, oni odreaguju i vratimo se u normalne tokove. Tako da, držim se na zemlji. Svestan sam da je ovaj posao jako specifičan i da se sve lako promeni. Od hvalospeva do drugih stvari koje su dosta gore. Nije da ne znače pohvale, ali nije to nešto što definiše moj rad. To doživljavam kao sastavni deo posla. Trudim se da manje obraćam pažnju na to ko šta priča. To je otprilike to. Svaka utakmica i svaka sezona su novo dokazivanje. Prija i godi, ali ne definiše ono kako mogu da se osećam.