Veza Kolorada sa Beogradom radi odlično. To može da potvrdi i direktor muške A košarkaške selekcije Srbije Dragan Tarlać, a uverio se i MaxBet Sport, koji tragom informacije da će se uspešna saradnja od prošlog leta u Manili nastaviti ovog u na OI u Parizu, pozvao pomoćnog trenera NBA šampiona Denver Nagetsa Ognjena Stojakovića.
LIGA ŠAMPIONA: Kvota naše kladionice na pobedu Dortmunda protiv PSV-a (21:00) je 2.20.
Čujemo da ostajete uz Karija i ovog leta, da li je informacija tačna, postavljeno je i više nego konkretno pitanje na koje uz prepoznatljiv smeh stigao potvrdan odgovor.
– Dogovor postoji da se nastavi saradnja. Meni je iskrena čast i zadovoljstvo da i ovog leta budem deo stručnog staba – počinje Ognjen Stojaković razgovor za MaxBet Sport.
Logično sledeće pitanje je šta očekuje od olimpijskog košarkaškog turnira i mogu li pasti silno mobilizovani i jaki Ameri sa Lebronom, Durentom, Tejtumom, Dejvisom, Edvardsom, naturalizovanim Embidom? Pravi se pravi moderni drim-tim…
– O tom, potom. Daleko je Pariz. Nema velikih izjava i ciljeva. Mi verujemo u proces i vodimo se idejom korak po korak. Ako sve bude kako treba, doći će i rezultat ne želi euforiju Stojaković.
MLADOST-LUDOST, PA KOLEDŽ I AMERIKA
Da se iz bliske budućnosti vratimo u daleku prošlost da bi smo kasnije opet stigli do reprezentacije. Otkud u košarci i trenerskom poslu i koliko vam je važna bila Mladost iz Zemuna?
– Igrao sam u Mladosti iz Zemuna moju poslednju igračku sezonu i pokidao sam ligamente skočnog zgloba. Bila je neka bitna utakmica za ulazak u viši rang, odigrao sam to sa nekim bandažama i steznicima i posle nastavio sa treninzima, što je bila velika greška. Bukvalno sam ishabao svu hrskavicu, istrošio zglob, udara mi kost u kost. To je bilo ono vreme pre 30 godina, nije tu bilo neke sjajne medicinske nege. I onda kada sam video da taj oporavak ne ide kako sam ja želeo, saberem 2 i 2 i krenem u nešto novo.
Šta je bilo to novo?
– Tad su me ovi moji iz Mladosti pitali da li bih, malo na tehnici, radio sa mlađim kategorijama. Posle par dana sretnem Dragana Dragosavca, i on me pita da mu budem pomoćnik u Lavovima. Pošto je on legenda što se tiče rada sa mlađim kategorijama moje razmišljanje je bilo da krenem da radim sa nekim ko zna taj posao, a on je bio savršen u tom momentu za mene. I tako sam krenuo da se bavim trenerskim poslom, a uz to sam studirao DIF i sve se nekako lepo povezalo. Tad sam imao 21 godinu. Tamo smo dobro radili sa generacijama ’91 i ’92, i posle nekog vremena sa njima nas dvojica zajedno prelazimo u FMP, gde sam se ja zadržao punih sedam godina. Bio sam u mlađim kategorijama, pomagao i u mladom timu, bio i u Koledžu. Prošao sam i ceo taj progrram i sistem, a čak sam neke dve godine u Koledžu bio i trener i igrač,jer je to zbog nekih povreda bilo potrebno. Igrali smo drugu Srpsku ligu i ja sam praktično bez treninga ili sa jednim treningom nedeljno to igrao. I onda mi te godine čak osvojimo to, uđemo u viši rang (Prvu Srpsku ligu), ali onda su krenula i leđa, i godine i kako to sve ide – uz setu, ali uvek uz osmeh priča Ognjen.
Kroz vaše ruke prošlo je mnogo igrača koji danas imaju ozbiljne profesionalne karijere i zarađuju od košarke u inostranstvu – Dušan Ristić, Vanja Marinković, Filip Petrušev…
– Vasu Micića sam, recimo, ja doveo u FMP, to mnogi ne znaju – otkriva Stojaković pre nego što otkrije kako je otkrio Ameriku i NBA iznutra.
– Pa, slučajno. Da li ti svojim nekim postupcima proizvedeš slučajnost? Verovatno. Nekadašnji naš generalni menadžer u Denveru, Tim Koneli, odnosno njegov asistent koji je sada u Nju Orleansu Jaron Arbel, čovek je koga sam upoznao radeći u FMP-u. I kako to već ide, reč po reč, malo priča o košarci, o životu. Svidelo mu se kako ja razmišljam i onda me on preporuči svom šefu, Timu. I tako, posle nekoliko godina Tim postaje generalni menadžer, njihova filozofija počinje da se okreće ka igračima iz našeg podneblja i on mene poveže sa tom pričom, shvati da mu treba neko ko ima iskustva u radu sa igračima sa ovih prostora – kaže Stojaković i nastavlja:
– Dobijem poziv da dođem na Letnju ligu, da me malo bolje upoznaju i vide kako radim, kako se ponašam, kako se ophodim prema drugima… I tako, ja se vratim kući i posle 10 dana dobijem poziv gde mi Tim kaže:’Mi smo razmišljali, dopalo nam se što smo videli, da li bi ti došao ovde?’ Odgovaram: ‘Evo samo da se spakujem’. I tako je to krenulo. To je bila 2013. godina, poslednja godina Brajana Šoa.
Ispratim Evroligu
Da li pratite evropsku košarku? Ili ste skroz fokusirani i setovani na američku?
– Da, ali ne onoliko koliko bih voleo i koliko želim, a sve zbog svih tih obaveza koje imam, i poslovnih i prvatnih. Trudim se, uhvatim evroligaške utakmice naših timova nekad i ispratim rezultate, da budem u toku.
Ognjen i Nikola – od netrpeljivosti do prijatelja sa identičnim prstenjem na ruci
Početak u Koloradu je bio baš od nule?
– Njihov koncept je da uvek kreće od najnižeg nivoa, pa posle ideš ka gore. Počeo sam kao asistent video koordinator, a usput sam bio i na terenu i pomagao u tom nekom radu. I tako iz godine u godinu ideš ka gore.
Sa Nikolom početak saradnje nije bio sjajan. Šta više, bilo je netrpeljivosti sa njegove strane?
– Da. Danas se često smejemo tome. To je nekako i normalno jer ti menjaš neke stvari tim ljudima, ukazuješ im da ih rade drugačije, a talentovani momci, a on je veoma talentovan, često imaju problem i otpor da shvate zašto nešto da rade drugačije od onoga što umeju da bi za 4-5 godina to sve bilo bolje. Dakle, ti guraš u jednom smeru, oni u drugom, pa dokle stignete – kroz smeh će Ognjen.
Protiv čega se Nikola to tačno bunio?
– On se bunio zbog toga što sam ga terao da šutira sa nekih pozicija, govoreći mi ‘šta će to meni, kad ću bre ja da šutiram odatle?!’. Sad je najbolji u ligi upravo sa mnogih od tih pozicija. I to nas dvojica često spominjemo, ali kao anegdotu, gde smo od nekog odnosa trener-igrač to podigli na nivo prijateljstva, pa čak i više od toga.
Još uvek nije na glavnoj klupi, već na utakmicama sedi u drugom redu asistenata, ali cilj je da se u dogledno vreme preseli do aut linije, odnosno u prvi red. Trenutno je u fazi da radi i skauting, ali i na razvoju igrača?
– Mi, uglavnom, radimo te predtreninge. Tu dođeš ranije, dobijaš igrače po grupama od po 3-4, i to je obično nekih 20-ak minuta po grupi. Onda dolazi timski trening, koji traje oko sat, sat i 15 minuta, gde su uglavnom neke timske vežbice, timska igra. Posle toga, naravno, ko želi da ostane da šutira, može. Posle toga ideš da radiš skauting ili personel, odnosno obaveze koje su ti vezane za utakmicu. Takav radni dan traje nekih tri, tri i po sata aktivnog rada na nogama, plus sastanci, i na kraju rad posle treninga jer uvek ima nekih obaveza.
Kako stojite sa slobodnim danima?
– Kada sezona krene i kada se uđe u zamor, imamo te kao ‘slobodne dane’ između utakmica, odnosno ‘Player developdan’ gde svaki igrač ima svoje vreme i gde se radi na oporavku ili teretani. Prošle, šampionske, sezone smo imali mnogo takvih dana, a osnovni razlog je bila ideja da ih držimo što svežije jer je ekipa već ‘starija’ odnosno zna principe, setove, protivnike i nije im trebalo toliko vremena kao što je množda kod nekih drugih, mlađih i novijih timova. I to nam je dalo rezultat prošle sezone, ušli smo u plej-of sveži i odmorni.
Prošla sezona je bila najbolja jer je bila šampionska?
– Prošle sezone smo mi ušli u taj ciklus napada na titulu, jer su svi bili sveži i zdravi i želeli smo da vidimo gde smo i šta smo. Nije to bilo ne znam kako stidljivo, ali mi prosto nismo tim sa velikog tržišta, nije bilo neke pompe oko nas. Mi imamo samo Nikolu kao ol-star igrača, dok neki drugi imaju po 3-4-5 igrača. Išli smo skromno, korak po korak. Da li smo baš očekivali da će to da se dogodi odmah? Nismo, verovatno, ali smo znali gde hoćemo da dođemo i to što se desilo prve godine je super. Išli smo od serije do serije, nismo puno razmišljali unapred. I nama je upravo ta prva serija sa Minesotom bila po meni i najteža, to je tim sa ogromnim, velikim, jakim telima, a igrali su bez dva igrača i to je bila izuzetno naporna serija za nas. Posle Finiks, pa Lejkersi… Išli smo korak po korak, utakmicu po utakmicu. Jedina utakmica koju smo odigrali loše sa strane pristupa je druga u finalu protiv Majamija, gde su momci išli sa „lako ćemo“ pristupom, i otrežnjenje je došlo vrlo brzo, hvala Bogu. Skupljali smo iskustvo, to u “bablu“ je bilo važno za nas, ali smo prošle godine bili iskusniji i za tri godine stariji. Imamo stvarno sjajnu grupu momaka skromnih, vrednih, a istovremeno velikih takmičara.
Kako ste sve to proslavili?
– Pa, bilo je čudno. Mi smo stvarno bili fokusarni, išli ono da po dan, meč po meč, seriju po seriju. I kad smo na kraju osvojili bili smo u fazonu: Šta sad? Tek kasnije, posle par dana mislim, postaneš svestan šta si zapravo uradio i koliko je to veliko. Kad krene ta parada i taj broj ljudi, e onda kreće da te obliva taj osećaj ponosa, počinju grudi da ti rastu, počinješ da se osećaš zadovoljno jer je taj put koji si gradio osam godina dobio smisao. Pre tih 8-9 godina nije bilo hiljadu-dve ljudi na utakmicama, a onda na paradu dođe 700.000. Tek tad postaneš svestan veličine te cele priče“
NIKOLINA NENORMALNA NORMALNOST
Često ističete da vas oduševljava i kako se Nikola nosi sa velikom popularnošću koja mu se desilo, pa i to finale, titula, nagrade?
– Nikola je to sve primio – normalno. Bez neke euforije i ne znam već čega, time je i dokazao da je normalan, da je ostao isti. Ko bi to od nas mogao, da mu se desilo sve što se njemu desilo, taj uspeh, slava i popularnost? Ko bi ostao sa dve noge na zemlji? I zato ja mislim da je on odličan primer, odličan rol model za sve košarkaše, da i pored svega što ti se desi u tom sportu može da se ostane normalan, da budeš okej.
Veliki broj stručnjaka vam predviđaja novo finale, oni hrabriji i odbranu titule. Uz to Nikola krupnim koracima gazi ka novoj MVP tituli jer igra nestvarno dobro. Koliko je to ostvarivo?
– Liga je dosta izjednačena ove godine. Na Zapadu su tu Oklahoma, Minesota, Klipersi, Finiks… Na Istoku Boston i Milvoki. U plej-ofu je najvažnije da uđemo zdravi i odmorni. Posle toga dosta zavisi od ‘match-up’-a, ekipe protiv koje ćemo da igramo. Što se tiče Nikole on je definitivno najbolji košarkaš u modernoj košarci. Niko na svetu ne utiče na toliko načina na igru i na pobede svoga tima kao on. Nadam se da će da dobije MVP priznanje, što on više nego zaslužuje.
Vraćamo na temu sa početka – reprezentacija. Kako se Ognjen našao na klupi među pomoćnicima Karija Pešića?
BALKON – EMOCIJE NA STEROIDIMA
Mnogi su njegov poziv i angažovanje u državni tim prošle godine videli kao garanciju da će Nikola da igra u Manili i da je jedno bilo uslovljeno drugim. Međutim, to su bila dva potpuno odvojena procesa. I dalje su?
– Bili smo mi u kontaktu već neko vreme. Dolazili su oni, (selektor Svetislav Pešić i direktor reprezentacije Dragan Tarlać u Denver), pričali smo. Rekli su da prate sve šta se dešava, nije baš „s neba pa u rebra“. I onda kad sam dobio poziv od njega (Pešića) i pitanje da li bi se pridružio programu, to je bio ‘no brainer’, što se kaže ovde. Meni je to oduvek bio san! Ja sam počeo i da se bavim ovim poslom imajući u glavi tu neku priču, da budem u reprezentaciji jer ja sam odrastao gledajući reprezentaciju, a ne NBA. To sam i Pešiću rekao, bukvalno. Bilo je to prošle godine, mislim posle serije sa Lejkersima da sam prijavio mojima u organizaciji Nagetsa, kad se ukazala prilika da pričamo. I svi su bili pozitivni i rekli ‘super, odlično, prihvati to’ i tek nakon toga sam potvrdio treneru Pešiću da pristajem – otkriva Ognjen.
Ipak, rad je bio drugačiji nego u NBA?
– Da, ne postoje dva ista trenera ili dva identična načina rada. Svako ima nešto svoje. Međutim, došao sam sa namerom da radim i pomognem i doprinesem svima koliko sam u mogućnosti – i trenerima i igračima i ostalim ljudima koji su tu uključeni bili. Uz to, i sa profesionalne strane mi je bili interesantno i lepo da radim sa Pešićem, koji jedan od naših najboljih trenera i jedan od najboljih trenera Evrope svih vremena i zadovoljstvo je bilo gledati kako čovek razmišlja, koja mu je filozofija, da čuješ neke drugačije priče i da ‘punim svoje fioke’. Takav sam pristup sebi u glavi napravio. Moja uloga prošlog leta je bila da radim sa igračima, da kad se od mene traži dam neko svoje, drugačije mišljenje i pogled na te stvari koje se rade i koje nam se dešavaju, ali suština i uloga svih nas u stručnom štabu je bila u osnovi ista – da pomognemo treneru Pešiću i budemo na usluzi igračima.
Leto i potom SP bilo je vrlo sadržajno, ali je jedan događaj sve to zasenio…
– Situacija sa Borišom Simanićem? Da, zbližila je momke u ekipi bez dileme, ali ne smemo da zaboravimo i da stavimo po strani ili da smatramo da je manje važno to što su ti momci sami po sebi i kao grupa izvanredni, sjajni. I taj njihov karakter ih je zbližio među sobom. Jedna jako, jako pozitivna grupa, grupa ratnika sa neverovatnim karakterom. Verovatno je u Manili bio to miks svega toga i jedan pun paket gde dominira – drugarstvo.
Malo je falilo da vam prvo iskustvo za državnim timom bude zlatno?
– Jeste, ali Nemačka je stvarno odličan tim, sa puno NBA igrača, odličnim “size“-om i koja je igrala sjajnu košarku. Eto, nisu izgubili ni jednu utakmicu na prvenstvu i to puno govori. S druge strane, mi smo u tom finalu imali puno problema – Miltunov kao naš fizički najdominantniji igrač je igrao na sopstvenu odgovornost, Bogdanović se nešto nije dobro osećao tog dana, u prvom-drugom minutu nam se povredio vrlo važni Dobrić i tako… Pa i Boriša bi nam puno značio zbog svog size-a u toj utakmici, ali šta je – tu je. I u takvim oklnostima odlučila je jedna lopta, jedan promašen šut (Gudurić iz ugla prim.aut.) koji je bio dobar šut i koji se obično ubacuje. U tom trenutku su oni bili bolji tim. Videćemo da li će to da budu na sledećem prvenstvu.
Kako sada gledate na onaj doček na Balkonu ispred Skupštine grada?
“Ufff… To je bilo nestvarno! Emocije na steriodima, bukvalno. Mešavina svega – ponosa zbog svega urađenog, ponosa jer si predstavljao svoju zemlju i svoj narod, pa onaj osećaj kad znaš da si ti pre 20-30 godina bio dole, a sada si gore na balkonu, a dole te pozdravljaju porodica, prijatelji, komšije…. Valjda će da bude još neki put.
CILJEVI ZA BUDUĆNOST
Pored ponovnog izlaska na balkon, šta vam je cilj za bližu budućnost? Čime biste bili zadovoljni?
– Već sam govorio nekoliko puta da sve volim da radim korak po korak, ali ako me pitate šta mi je ideja to je svakako da budem glavni trener. Da li ovde u Americi, da li u Evropi ne znam, ali biće ono prvo što se otvori, a da ima nekog smisla i što odgovara meni i mom nekom načinu rada i razmišljanja. Ne bih prihvatio svaku ponudu, već mora da ima logike u tom izboru – završava razgovor za MaxBet Sport pomoćni trener NBA šampiona i pomoćni trener vicešampiona sveta Ognjen Stojaković.
Sjajna vest! Mnogo bitan šraf u našem timu, a verujem da će i Jokiću značiti ova informacija. Ogi je sve ostvario svojim napornim radom i ovaj lep intervju na pravi način predstavlja njegov put. Ovo mi je ulepšalo dan, sad sam još više ubeđen da ćemo u Parizu napraviti nešto veliko!