Pošto se o NBA može naći bukvalno sve, nije bilo teško utvrditi da je prvi „tripl-dabl“ ostvario izvesni Endi Filip. Bilo je to 14. decembra 1950, Filip je igrao za Filadelfiju Voriors a protivnik je bio „Fort Vejn Pistons“. Endi je dao 17 poena, uhvatio 10 lopti i podelio 10 asistencija.
ENGLESKA: Kvota naše kladionice na pobedu Vest Hema protiv Votforda je 1.45. Meč počinje u 20:45.
Zašto o ovoj temi? Pa zato što su u „Top 10“ po trostrukom učinku dvojica igrača koji su počeli na prostoru Eks-Yu basketa. Slovenac Luka Dončić (Dalas) je pre neki dan ostvario 44 tripl-dabl i probio se na 10 mesto večite liste najuspešnijih u ovom element. Leri Bird mu beži prilično, 59 puta je ostvario trostruke brojke, a još dalje su Džejm Harden (67), Nikola Jokić (70), Vilt Čemberln (78). Na čelu liste je Rasel Vestbruj sa 193 tripl-dabla. Slede ga Oskar Roibetrson sa 181, Medžik Džonson (138), Džejson Kid (107) i Lebron Džejms (102).
Podatak da su dvojica igrača sa naših prostora u prvih 10 „triplaša“ nedvosmisleno svedoči o snazi naše košarke, o prirodnom talentu naših igrača koji je još pre 100 godina konstatovao Viliajm Vajler, misionar Crvenog krsta koji je posle Prvog svetskog rata obilazio Evropu. U prtljagu su mu bili košarkaška lopta i pravila nepoznate igre.
U svojim zabeleškama ostavio je napismeno da su među evropskim narodima „najveći talenat za igru među obručima pokazali Jugosloveni i Litvanci“. Vreme mu je višestruko dalo za pravo. Na Vajlera podseća spomen-ploča na Osnovnoj školi Kralj Petar I jer je pre 100 godina, 1923, u njenom dvorištu odigrana prva košarkaška utakmica.
Sigurno da niko tada nije mogao da pretpostavi koliko će taj novi sport biti popularan u nekadašnjoj Jugoslaviji, još manje da će ta zemlja 5 puta biti prvak sveta i osvajati zlatne medalje na evropskim šampionatima i olimpijskim igrama. Nije se moglo pretpostaviti ni da će desetine igrača sa naših prostora zaigrati u NBA i čak biti među vodećim asovima najbolje lige na svetu.
Nećemo da svojatamo igrača Pita Maravića ili trenere Grega Popovića ili Rudija Tomljanovića čija prezimena upućuju na poreklo. Oni su rođeni u SAD i produkt su američke košarke, ali imamo dovoljno razloga da se ponosimo onim što su u NBA uradili Vlade Divac, Peđa Stojaković, Dražen Petrović, Toni Kukoč, Dino Rađa, Željko Rebrača, Vlada Radmanović, Marko Jarić… U tekućoj sezoni iz Srbije igra 6 igrača, iz Hrvatske 7, iz Slovenije 3, iz BiH 2, iz Crne Gore 1. Da igraju zajedno verujem da bi se borili za plej-of u nekoj konferenciji.
Jedna anegdota kaže da na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. u meču Jugoslavija-SAD naš centar Neca Đurić još nije doskočio posle podbacivanja lopte na početku a Amerikanci su već vodili sa 2:0… Istina je da su naši igrači tada prvi put videli drugačiju košarku, sa agresivnom odbranom, brzim kontra-napadima, šutevima iz svih pozicija i skokovima „nebu pod oblake“. Rezultat je bio 42:100, poluvreme 16:63. Videli su dodavanja Oskara Robertsona iza leđa ili kroz noge, majstorije Džerija Vesta, Volta Belamija, Džeri Lukasa…
Pričao sam više puta sa Batom Radovićem, Ivom Daneuom, Josipom Đerđom, Nemanjom Đurićem… Svi su govorili isto: Amerikanci su im u Rimu promenili shvatanje o košarci. U prvih 10 strelaca bio je samo jedan Amerikanac, Oskar Robertson na 10. mestu sa prosekom 17,3
poena. Prvi je bio Radivoj Korać sa 23,6, valjda kao prethodnica svega što će košarka sa prostor Eks-Yu dati NBA ligi.
Posle su mudri ljudi iz Košarkaškog saveza Jugoslavije svake godine u novembru prekidali prvenstvo i slali reprezentaciju na turneju po SAD. Gubili su naši asovi i 20-30 razlike od najboljih studentskih ekipa, ali su učili i-naučili. Učio je i selektor Aca Nikolić koga je KSJ 1963. poslao u SAD na- šestomesečno studijsko putovanje.
Sve se vratilo. Medalje i titule pokazale su koliko je onaj Vajler bio u pravu kada je procenio talenat Jugoslovena za novi sport. Uporedo sa igračima stasavali su i treneri zahvaljujući kojima je naša trenerska škola postala prepoznatljiva u Evropi i svetu. Naši treneri imaju zbirno ubedljivo najviše titula prvaka Evrope i učešća na F4 turnirima.
„Naša“ stranica u NBA ozbiljno je otvorena 1989. kada su „preko bare“ otišli Divac, Dražen i Paspalj. Pre njih, još 1976. posle Olimpijskih igara u Montrealu, mogao je to da uradi i Dražen Dalipagić. Prošao je kamp Bostona, dobio ponudu za ugovor, ali je odlučio da se vrati u Partizan jer bi odlaskom u NBA izgubio pravo igranja za reprezentaciju Jugoslavije. Druga vremena…
U vreme one lekcije u Rimu 1960. niko nije pomišljao da će Srbija jednog dana imati NBA šampiona (Stojaković), MVP regularne sezone (Jokić), da će dati igrače za „Ol star“ utakmice (Divac, Stojaković, Jokić), da će jedan naš trener (Dušan Ivković) imati ponudu da radi u NBA a drugi (Igor Kokoškov) biti prvi trener nekog NBA tima a da se trenerski nije formirao u SAD. Sve to se dogodilo. I traje.
I danas imamo igrače u NBA, imamo i trenera (Darko Rajaković), imamo i mlade talente (Pokuševski). Doduše, imamo više lepe prošlosti nego sigurne košarkaške budućnosti, ali ima izvora koji mogu da oslabe ali ne i da presuše. Jedan takav iskopao je 1923. gore pomenuti Vilijam Vajler kome će naša košarka, nadam se, znati da se oduži iduće godine povodom prvog veka od prve utakmice.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.