Iza Vukašina Jovanovića je godina kakvu bi mnogi sportisti što pre želeli da zaborave. On je u januaru igrajući za kiparski Apolon povredio koleno (pucanje ligamenata) i usledila je duga pauza. Letos se vratio u Srbiju gde je zaigrao za Čukarički.
Od povrede se oporavio tek krajem oktobra kada je počeo da trenira. Prvu utakmicu je odigrao 9. novembra protiv Fjorentine u Leskovcu u Ligi konferencije. „Zlatni orlić“ sa Novog Zelanda je ponikao u školi Crvene zvezde, a igrao je još za Zenit, Bordo, Eibar, a pre dolaska na Banovo brdo je dve godine proveo u Apolonu iz Limasola.
Za naš portal je govorio o mnogim stvarima, a počinjemo s onim što je obeležilo 2023. godinu.
POKUŠAVAM DA OSTANEM POZITIVAN
Ovu godinu ćete da pamtite po povredi, a da li i po nečem lepom?
– Bilo je i lepih stvari. Bilo je uspona i padova, ali mislim da je svaka godina takva. Nažalost, na početku godine sam imao tešku pobredu, ali je evo završavam zdrav. Moja porodica je zdrava, sin mi je zdrav, ljudi koje volim su oko mene. Iako je počela kaastrofalno, ova godina se na kraju završava lepo – rekao je Jovanović za MaxBet Sport.
Povredili ste se u najboljim igračkim godinama (27) onda kada je trebalo da pokažete najviše. Koliko vam je bilo teško?
– Povrede su najteži deo sporta i to je jedan od najtežih psihičkih momenata u karijeri sportiste, pogotovo kada su ovako teške kao što sam ja imao. Ipak, pokušavao sam da ostanem pozitivan i sve gledam sa druge strane. Da se nisam povredio, ne znam da li bih se vratio u Srbiju. U svakoj lošoj stvrai ima i nešto dobro. Naravno, bilo je teško jer nisam mogao da radim ono što najviše volim.
Koliko vam je bilo teško da po povratku na teren ulazite u duele? Da li je postojao strah?
– Jeste, to je najveći problem posle povrede. Najmanji problem je vratiti se na teren. Prođe i osam meseci, ali taj strah na početku je najizraženiji. Strah od duela, da se ne ponovi isto, ali sam samo u prve dve-tri utakmice imao tu vrstu straha. Dobio sam nekoliko udaraca u to koleno, video sam da nije ništa i od tada mi je bilo lakše.
Da li je Apolon pokušavao da vas zadrži?
– U januaru pre povrede da. Dobio sam ponudu da produžim ugovor koji mi je isticao na leto. Dogovor je bio da se automatski produžava ako te sezone odigram 70 odsto utakmica. Već u januaru sam bio na 50 odsto i oni su mi dali predlog novog ugovora, a ja sam odgovorio da mi treba vremena da razmislim. Onda sam se povredio. I posle je bilo priče o produženju ugovora, ali su se izdešavale razne stvari u klubu, bilo je turbulentno, predsednik je hteo da ide, pa da ostane… Na kraju se nismo dogovorili i potpisao sam za Čukarički.
ZA PET MINUTA SE SVE DOGOVORIO
Koliko su trajali pregovori sa Čukaričkim?
– Četiri dana. Direktor Vladimir Matijašević i ja smo prijatelji i znamo se i van fudbala. Bukvalno smo se dogovorili za pet minuta. Čuli smo se, posle tri dana sam došao sa agentom na sastanak i dogovorili smo se. To nije fraza, stvarno je toliko trajao dogovor.
Igrali ste za nekoliko evropskih klubova. Koliko je teško bilo vratiti se u Srbiju?
– Kada sam odlazio iz Srbije, nisam očekivao da ću da se vratim sa 27 godina. Problem je kada igrač kao veoma mlad ode u inoistranstvo. U poslednje dve godine su mi nedostajali kuća i porodica. Nije lako vratiti se i posle nekoliko velikih utakmica igrati na našim terenima. Ipak, to je život, kako sam morao da se prilagođavam na bolje uslove kada sam odlazio, tako i sada moram da se prilagodim na trenutnu situaciju. Zaista nemam problem sa time, lepo mi je u Čukaričkom, u Beogradu sam okružen porodicom i prijateljima, pa te stvari nadomeste tu promenu.
Kako ste zadovoljni ovom polusezonom u Čukaričkom?
– Odigrao sma pet-šest utakmica i to je bio cilj. Kada u januaru prođem cele pripreme onda ću da budem u boljoj formi nego sada. Nikada nisam gledao lični učinak, već sam se uvek trudio da pričam o timu. Sigurno je da smo mogli i morali mnogo bolje. Zbog Evrope smo igrali na svaka tri dana i ljudi moraju da shvate da je to drugačije nego kada se igra jednom nedeljno. Veliki napori, mnogo putovanja, pa je prvenstvo trpelo zbog igranja u Ligi konferencije. Nije loše, ali je moglo bolje, pogotovo kada pogledamo sastav. Imamo veoma dobar sastav, pa smo mgli da osvojimo još neki bod i približimo se TSC-u. Naravno, i u Ligi konferencije smo mogli da osvojimo neki bod. Ostaje žal za porazom od Ferencvaroša kod kuće, čak i protiv istog rivala na njegovom terenu. Vidim da se dosta ljudi podsmeva, ali morate da shvatite da je Čukarički prvi put igrao grupnu fazu nekog evropskog takmičenja. Ekipa je mlada i bez iskustva i normalno je da se ovako desilo. Ne vidim tu nikakvu sramotu iako smatram da smo mogli da osvojimo neki bod. Bogatiji smo za jedno veliko iskustvo.
Igrali ste u Crvenoj zvezdi i znate koliko su navijači bitni, a Čukarički ih nema. Koliko mu nedostaju navijači, to kao da se najviše osetilo na mečevima u Leskovcu?
– Velika je grehota, Čukarički je tradicionalni klub i uvek je imao lepu publiku. Pričali su mi straiji igrači koji pamte kada je na utakmice dolazilo i 5.000 ljudi. Dosta je uticao period kada Čukarički nije bio u Superligi i nadam se da će „brđani“, ali i ljudi iz ostalog dela Beograda koji simpatišu Čukarički da dođu na utakmice. Nema razloga da se igra fudbal bez navijača i krivo mi je što nema više publike na stadionu. Nadam se da će i stariji navijači da se vrate na tribine.
Koliko igranje u takvoj atmosferi utiče na igrače?
– Nije prijatno, pogotovo zato što gde god da sam igrao imali smo odlične navijače. Tu mislim na Zvezdu, ali i na Bordo i Apolon i osećala se podrška navjača. To je u fudbalu veoma bitno jer kada vam ne ide i ne možete da date gol, onda su navijači ti koji uteraju loptu u mrežu. Nadam se da će na proleće ljudi više da dolaze na stadion.
NAPOLI MI JE OMILJEN
Gde biste voleli da nastavite karijeru posle odlaska sa Banovog brrda?
– To pitanje mi je uvek bilo zanimljivo jer nikada nisam imao klub, osim Crvene zvezde, za koji sam maštao da igram. Sve snove sam ispunio sa Crvenom zvezdom. U Evropi bih voleo da to bude neki lep grad u kojem bi moja porodica uživala, ali nemam neki posaban za koji mogu da kažem da je to pravi izbor. Razmatram ponude sa agentom i porodicom i odlučim u dogovoru sa njima. Mogu da kažem da mi je jedan od omiljenih klubova Napoli.
Povratak u Crvenu Zvezdu?
– Skoro svaki prelazni rok se dovodim u vezu sa Zvezdom. Nekada je bilo veoma blizu, ali je bilo i suatacija koje nisu imale veze sa vezom. Iz poštovanja prema Čukaričkom ne bih komentarisao moj povratak u Crvenu zvezdu. Ni ja sada ne razmišljam o Zvezdi, za mene je najbitnije da prođem pripreme kako treba i na proleće da pružim još bolje partije i pomognem Čukaričkom da napravi bolje rezultate.
Još niste debitovali za seniorsku reprezentaciju Srbije. Mislite li da ste sada više na oku selektoru Draganu Stojkoviću?
– Toliko sam dugo bio u reprezentaciji da imam osećaj kao da sam igrao i za A selekciju, šalim se. Možda je bilo nekada prilike da odigram neku utakmicu za seniorsku reprezentaciju, ali ne žalim ni za čim u životu. Verovatno sam sada bliži, ali ne razmišljam preterano o tome. Ako Bog bude tako želeo onda će tako da bude. Moje je da treniram i da igram na dobrom nivou, a na ostale stvari ne mogu da utičem.
Da li ste u kontaktu sa saigračima sa kojima ste osvojili svetsku titulu na Novom Zelandu i da li imate neka okupljanja?
– Sa dosta njih sam u kontaktu. Putevi su nas odveli na totalno drugačije strane, neko je otišao u Italiju, neko u Španiju, neko u Francusku, Nemačku… Baš smo se razišli po svetu i nemamo vremena da budemo zajedno. Sreća u nesreći je da postoje društvene mreže, pa možemo da se čujemo. Najviše se čujem sa Markom Grujićem, ali njega poznajem čitav život. Nadam se da ćemo moći svi da se okupimo kada bude neka godišnjica. Sada pokušavam da se setim, ali mislim da nismo imali nikakvo okupljanje. Igrači su u to vreme na odmoru sa porodicama i stvarno nije lako. I ja sam otac, pa to razumem. Trudimo se koliko god možemo da provodimo vreme zajedno.
IZVINJAVAM SE JAVNOSTI
Pamtimo vas po suzama posle svetske titule, a sada ste burno reagovali posle poraza od Ferencvaroša u Leskovcu. Da li uvek sa mnogo emocija ulazite u meč?
– Iskoristio bih ovo da se javno izvinim javnosti i ostalima zbog mog gesta posle utakmice protiv Ferencvaroša. Koliko god da je sudija pogrešio, ja, kao jedan od starijih igrača Čukaričkog, nisam smeo sebi da dozvolim takav izliv emocija. I sudija može da pogreši, samo ako nije namerno, a mislim da nije. Kao neko ko treba da bude primer ostalima u klubu, nije trebalo tako da se ponesem. Teško mogu da zadržim emocije. Sve što radim u životu radim od srca. Bilo je neprimereno. Ipak, uzavrela krv kao i šansa da donesemo istorijski bod klubu su izazvali takvu reakciju u meni. Od fudbala se hranimo moja porodica i ja, ali nisam nikada hteo da ga gledam kao posao. Uvek sam se trudio da ga gledam iz očiju navijača. Fudbal mi je dao sve u životu i pokušavam na taj način da mu vratim i da igram sa emocijama. Prvi put kada ne budem imao emocije onda više neću da igram. Kada mi bude bilo isto da li sam pobedio ili izgubio onda ću da završim karijeru.
Jesu li vas emocije napustile tokom povrede?
– Jesu. Na početku nisam mogao da verujem da je to moglo meni da se desi i nije mi bilo lako. Tada sam prvi put u životu najmanje koristio emocije, što je bilo dobro. Rekao sam sebi da se desilo to što se desilo, sledi oporavak. Nije mi bilo lako. Bio sam bez kluba i povređen, sve su to udarci koje čovek mora da istrpi u životu. Tada sam prvi put isključio emocije i rekao sebi: „Ovo je tvoj posao, moraš da se oporaviš, moraš da treniraš i vratiš se na teren jer od toga živiš, to voliš i to najbolje radiš.“ Mislim da ni sijalicu u kući ne znam da zamenim, nije za pohvalu, ali kažem pošteno. U fudbalu se najbolje snalazim i najviše ga volim.
Jesu li vam nešto rekli u klubu posle vaše reakcije u Leskovcu?
– Niko mi nije baš zamerio. Pričao sam sa direktorom, trenerom, stručnim štabom i skrenuli su mi pažnju da nije trebalo tako da reagujem. Zato sam iskoristio ovaj intervju da se izvinim, ne samo igračima i klubu, to sam već uradio. Izvinjavam se javnosti, bilo je dosta novinara, televizija je prenosila, pa su mi rekli da se dosta toga i čulo u prenosu. To sebi nisam smeo da dozvolim i prvi put u životu se kajem zbog nečega. Ne žeim da se pravdam, ali vratio sam se posle povrede, znam kroz šta sam sve prošao, nakupilo se sve, pa sam malo emotivije reagovao.
Nedavno ste na Instagram okačili sliku iz lova. Koliko dugo se time bavite i koji je vaš najveći ulov?
– Ne bavim se dugo, tek sam početnik. Nije mi se samo dopao lov, već i priroda. Sada smo u Republici Srpskoj išli po kanjonima i brdima. Za sada imam samo jedan trofej i to je lisica, a nadam se da će biti više. Dosta ljudi mi je zamerilo što sam ubio životinju, ali i ta lisica podavi 40 pilića i udavi lane. Osetio sam veliki mir u lovu jer dođete u situaciju gde ne smete da pričate i da se pomerate. Sada sam sa sobom za ceo dan imao flašicu vode i dve čokoladice. Takmičim se sa samim sobom. Žedan sam, hoću da popijem vode, ali ne smem mnogo jer mi ta voda treba za ceo dan. Gladan sam, pojedem čokoladicu, ali ne smem i drugu jer neću moći narednih pet sati ništa da pojedem. Čovek ako pobedi samog sebe onda je najveći pobednik. Volim lov, ali prvenstveno prirodu.
Ribolov?
– Ribolov ne. Nisam ga nikada probao, niti me je ikada privlačio. Ljudi su mi rekli da ko voli lov, voli i ribolov. Za sada mi je samo lov zanimljiv, trudim se da učim. Bio sam sa iskusnim lovcima koji su me naučili dobrim stvarima.
Vukašin Jpvanović je na kraju imao poruku za sve čitaoce MaxBet Sporta.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.