Priredio saradnik MaxBet Sporta, Marko Ljubomirović.
Kako je u košarkaški jakoj 2023. godini jedan mladi srpski trener dobrim rezultatima u malo poznatoj i ovde još manje praćenoj slovačkoj ligi uspeo skrene pažnju na sebe.
Godina 2023. ostaće upamćena u istoriji srpske košarke bar po dva osnova. Pre svega to je Nikola Jokić i titula koju je nestvarni Somborac kao MVP finala doneo Denver Nagetsima. Druga svetla tačka bio je prvi, istorijski nastup dva naša najveća kluba, Crvene zvezde i Partizana u Evroligi, a crno-belima je vrlo, vrlo malo falilo da se u povratničkoj sezoni domognu fajnal-fora u Kaunasu.
U takvoj godini, složićete se, nije lako doći u prvi plan, a pogotovo ako se košarkom kao Srbin bavite u jednoj košarkaški egzotičnoj zemlji – u Slovačkoj.
Ipak, ono što je za kratko vreme sa tamošnjim timom „KK Komarno“ iz istomenog grada uspeo mladi stručnjak Zlatko Jovanović jeste jedno malo čudo vredno pomena.
Momak iz Novog Bečeja je nakon solidne igračke karijere u regionu (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina), ali i u inostranstvu (Iran, Rumunija, Francuska i na posletku Slovačka), trenerskom karijerom počinje da se bavi – u Mađarskoj, u koju je pak otišao da živi zbog ženinog posla.
– Tako se nekako namestilo, da celu karijeru provedem u regionu ili u inostranstvu, iako je par puta bilo blizu da zaigram seniorsku košarku za neku od srpskih ekipa. Čak je svojevremeno bio došao i poziv od Karija Pešića da dođem u Zvezdu i menjam povređenog Malinu (Marka Marinovića prim.aut.), ali se klubovi na kraju nisu dogovorili – otkriva na početku razgovora za MaxBet Sport, Zlatko Jovanović.
ISKORAK U KARIJERI
Kako kaže, već na početku svoje trenerske karijere kao trener kadetske selekcije „Radobasket akademije“ u Budimpešti dolazi u kontakt sa ekipom iz Komarna, grada od tridesetak hiljada stanovnika koji se nalazi blizu granice sa Mađarskom (100 kilometra je udaljen od Budimpešte), a koja će obeležiti početak njegove samostalne karijere.
– Na poziv nekadašnjeg slovenačkog igrača Bobana Tomića godinu dana od tog prvog kontakta 2021. godine odlazim u Komarno i odmah dobijam posao prvog trenera ekipe, što je bila velika stvar za mene. Te prve godine i od osnovne ideje “samo ne ispasti iz prve lige“ sa uglavnom domaćim igračima u sastavu, uspeli smo da sezonu okončamo na trećoj poziciji, nakon što smo bili drugi u regularnom delu što je bio veliki uspeh – pomalo stidljivo priča skromni Jovanović.
A onda je posle te prve dobre sezone usledila – odlična. I trofeji su bili jako, jako blizu.
– Pre nego što kažem nešto više o ovoj poslednjoj sezoni, moram da istaknem da smo mi i u nju ušli kao jedan mali, novi klub bez nekog jakog budžeta i sa problemom nedostatka kvalitetnih domaćih igrača u odnosu na konkurente. I na sve to, mi nekako prihvatamo da igramo Alpe Adrija Kup, takmičnje u kojem igra nekoliko timova sa ozbiljnim budžetima poput Viene iz Austrije, Dabrove Gornice iz Poljske, Temišvara iz Rumunije, Kolin i Padrubice iz Češke, Šibenka koja je možda i najozbiljniji mali projekat u Hrvatskoj. To su sve ozbiljne ekipe, ali smo želeli da po receptu iz Slovačke lige, iz neke pozicije autsajdera pokušamo nešto da napravimo. I malo po malo to smo i uspeli, dobijamo prve tri utakmice u gostima, ulazimo kasnije u plej-of, preko Šibenke posle dve egal utakmice odlazimo na Fajnal-for u Beču, gde smo u polufinalu poraženi upravo od budućeg šampiona, Dabrove Gornice iz Poljske – priča Jovanović, legitimni član mlade garde srpskih trenera.
KAO GOLDEN STEJT
No, to nije bio jedini podvig ove sezone.
– Možda još veći uspeh smo napravili plasmanom u finale te tamošnje Extra lige. Tu u polufinalu izbacujemo prvoplasirani Spiskija i sa 3-2 što je baš bila seznacija o kojoj se pričalo ne samo u Slovačkoj, a onda mučimo aktuelnog šampiona Levice i ’teramo ih’ u sedam utakmica finalne serije. Istina je, ispustili smo veliku prednost od 3-1 u seriji, nedostajala nam je jedna pobeda za titulu, taj šesti meč u našoj prepunoj hali bio je na jednu loptu bukvalno, ali ipak nismo uspeli. Nešto slično kao Golden Stejt protiv Klivlenda 2016. godine – kaže Jovanović uz ponosni osmeh, ali sa se setom u glasu.
Ima potrebu Zlatko da nam još malo približi tamošnju ligu.
– Slovačka liga je jako teška za igranje, to malo ljudi u Srbiji zna i ima predstavu. Puno ruki stranaca, Amerikanaca sa odličnim fizikalijima, ali i dosta iskusnih igrača sa naših prostora. Mada ja i tu imam malo drugačiju ideju, pa sam dve sezone zaredom imao dva relativno mlada srpska igrača – Luku Gašića i Vuka Đorđevića.
Neka ranija poznastva pomogla su Zlatku da istovremeno gradi i reprezentativnu karijeru. Prvo je leta 2022. postao prvi asistent u selekciji Irana, a onda na poziv svog bivšeg trenera, hrvatskog stručnjaka Armisa Naglića, dolazi na istu poziciju ali u nacionalnom timu Slovačke, koju i dalje obavlja.
– To je bio nekako logičan sled i prirodan spoj jer sam produžio ugovor sa Komarnom i takoreći postao ’domaći’ i poprilično upućen u slovačku košarku. Ali, da budem jasan, to je još uvek ekipa u razvoju. Vidi, nama je najbolji igrač Brodžijanski, koji se u Partizanu nije izborio za mesto. Ali radimo, polako, fokus je na mladima, pa da za par godina vidimo neke plodove i rezultate. Recimo, puno polažemo nade u malog Timotija Malovca, koji je kod Miška (Ražnatovića prim.aut.) tamo u Megi, igrao je sezonu na pozajmici u OKK Beogradu kod trenera Vuleta Avdalovića – poručuje Jovanović.
KAMP ZA RAZVOJ MLADIH IGRAČA
I pored činjenice da dugo godina živi i radi isključivo u inostranstvu, Zlatko je pronašao način da ostane u košarkaškoj vezi sa svojom domovinom i svojim rodnim gradom. To radi preko svog kampa „Basket friends“, koji 2017. godine pokrenuo u Novom Bečeju i odmah pogodio taj, reklo bi se, težak šut.
– Hteo sam da pored trenerskog posla imam još nešto čime ću se košarkaški baviti. Bilo je razmišljanja i o nekoj školici košarke, ali sam se na kraju ipak odlučio za kamp i već za prvi okupio 150 dece, što je bilo onako, ’vau’. Posle sam uz pomoć lokalne samouprave i nekih projekata uspeo da izdejstvujem da se naprave poptuno nova tri terena pored Tise, koji će služiti nama za kamp ali i ostati gradu.
Tako je i bilo, ti tereni su ostali i danas na njima na koš bacaju neke nove generacije Novobečejaca, a kamp se posle pet uspešnih godina preselio na Rudnik.
– Jako mi je drago što je i puno trenera, mojih kolega i prijatelja uključeno u rad. Radimo tako i na razvoju trenerske struke što je takođe veoma značajno. A što se učesnika tiče, dece imamo jako puno, dolaze iz Irana, Francuske, Nemačke, naravno i iz naše države i regiona. Baš smo onako internacionalni što se kaže. Jako sam zadovoljan, rastemo i uključeni smo svi, pa i moja žena – završava ovu svoju panevropsku košarkašku priču Zlatko Jovanović.
I dogovor je pao, vodićemo ponovo jedan ovome sličan razgovor za godinu, dve ili tri. Čisto da proverimo dokle je uporni Zlatko stigao u svojoj trenerskoj karijeri, ali i koliko dece u njegovom kampu ostvarilo košarkaških prijateljstva.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.