Srbija ostaje bez košarkaških trenera!

Mnogo prašine je podigao i još više komentara izazvao nedavni tekst mog kolege Vlade Stankovića pod naslovom „Fale nam treneri, a ne stranci“. Autor je izneo i ogolio jednostavnu istinu: u našoj košarkaškoj reprezentaciji može da zaigra stranac, ali i ne mora, ali u našoj zemlji je sve manje trenera, i preti opasnost da u manjim centrima ova profesija potpuno zamre.

EVROPSKO PRVENSTVO: Od 21 igraju Izrael – Srbija, a u kladionici MaxBet je kvota na igru H2 1.88. 

U Beogradu je situacija još tako-tako, ali u ostalim gradovima širom Srbije gotovo da više nema trenera koji stvaraju velike igrače. Nekad su upravo u takvim sredinama rođeni i Divac, i Simonović, i Kićanović, pa Željko Obradović, Goran Grbović, Nikola Lončar… Naravno, nisu krivi treneri što ne fabrikuju asove kao ranije, kriv je sistem koji ih je sveo na nekakve najamne radnike drugog reda. Odmah ću to i objasniti.

I ja sam nekad davno trenirao košarku, a moji juniorski treneri bili su u stalnom radnom odnosu sa klubovima, primali su platu koja je bila na nivou službeničke i od koje se moglo živeti, a kao i svi ostali zaposleni imali su mogućnost da dospeju na liste za stan, pa i da ga dobiju. I tako nije bilo samo u Beogradu, nego i u Čačku, Užicu, Kraljevu, Subotici, Valjevu, ma svuda. A kakva je danas situacija?

TIMOVE SA KLUPE VODE I TINEJDŽERI!?

Sudeći po reakcijama čitalaca na tekst „Fale nam treneri, a ne stranci“ izvukao sam sledeću sliku košarkaškog trenera mlađih kategorija u Srbiji: 99 odsto njih su entuzijasti koji rade za platu manju od republičkog minimalca i koju dobijaju „na ruke“, niko im ne uplaćuje radni staž, nemaju zdravstveno osiguranje, nemaju mogućnost ni da podignu kredit u banci ili da odu u dozvoljeni minus. Da budem do kraja precizan: plata takvih trenera-entuzijasta je 300 evra, pa nije ni čudo što od entuzijazma tu nema ni „e“, i što ogroman broj njih ili radi još neki posao sa strane, ili odlaze u inostranstvo. Dodatni problem je što trenera profesionalca koji je otišao u inostranstvo nema ko da zameni, pa taj posao najčešće obavljaju nestručni ljudi, među kojima ima veliki broj – nećete verovati – tinejdžera!

Pre dve godine, otprilike u ovo vreme, radio sam jedno istraživanje za Udruženje košarkaških trenera Srbije. U tom trenutku samo u elitnim, prvim ligama, širom sveta radilo je 29 naših stručnjaka koji su vodili muške klubove, i još 15 njih koji su bili asistenti prvom treneru. One koji su vodili ženske klubove i državne reprezentacije nisam uzeo u obzir u tom istraživanju.

Naši ljudi bili su bukvalno širom sveta – od Crne Gore do Vijetnama. I to samo u elitnim ligama, a u nižim ligama širom sveta radi još mnogo naših trenera. Ima ih sigurno i u američkim univerzitetskim ligama gde samo u NCAA 1 ima 351 muških i 349 ženskih timova. A gde su još NCAA 2 i 3…

Evo samo spiska država u kojima su naši treneri bili ili glavni, ili pomoćnici: Rusija, Bugarska, Kipar, Rumunija, Mađarska, Kuvajt, Holandija, Italija, Litvanija, Crna Gora, Severna Makedonija, Švajcarska, Turska, Bahrein, Japan, Kina, Vijetnam, Egipat, Tunis, Indija, Monako, Finska, Nemačka, Izrael, Kazahstan, Kuvajt i SAD. Ponavljam, reč je o glavnim trenerima seniorskih timova. A postoji i računica, istina bez potvrde, da je za poslednjih deset godina iz Srbije otišlo preko sto trenera mlađih kategorija. To su oni „od 300 evra“, za koje se teško ili nikako ne može naći zamena.

NE SME USPEH DA BUDE 17. MESTO U EVROPI

Bez trenera-stvaralaca, i to baš u manjim sredinama, presahnuće naš košarkaški izvor. Već sad je očigledan manjak talenata koji dolaze na brušenje u naše najveće klubove. Nema na vidiku plejmejkera koji će u reprezentaciji odmeniti Vasu Micića, kukali bi i za centrima da trenutno nemamo Jokića i Milutinova, ali ni oni neće večito igrati košarku. Nedavno, ovog leta, u domaćim medijima je proslavljen uspeh naših mladih košarkaša na Evropskom prvenstvu do 20 godina. A taj „uspeh“ je bilo osvajanje prvog mesta u B diviziji, što znači osvanje 17. mesta u Evropi. Ispred nas je 16 reprezentacija iz divizije A.

Kad sam na početku ovog komentara napisao da je za ovakvo stanje kriv sistem, tu sam pre svega mislio na Košarkaški savez Srbije. U nedostatku volje i ambicije da se pomogne trenerima mlađih kategorija u manjim gradovima, KSS se „dosetio“ i dozvolio klubovima da u juniorskim timovima do 16, odnosno do 18 godina, imaju po dva stranca! Ne bi to bilo čak ni toliko loše da se Srbija etablirala kao košarkaški Pijemont, kao regionalna košarkaška sila koja poput magneta privlači talente iz okolnih zemalja.

Pa da dečaci iz Crne Gore, BiH, Severne Makedonije, Rumunije, Bugarske ili Mađarske dolaze kod nas kao u svojevrsnu košarkašku akademiju u kojoj će od talenata postati asovi. Pa da čak onima najboljima po završetku juniorskog staža bude ponuđeno naše državljanstvo i mogućnost igranja za reprezentaciju. Ali ne – dolaze nam stranci juniorskog uzrasta koji su gotovo svi investicija menadžera ili članova uprave klubova. I oni se guraju da igraju, a da li su talentovani – pa, to je najmanje bitno.

I umesto da se ovim problemom bavi Stručni savet KSS, njime se bavi takozvana „stručna javnost“. A ona je okrenuta svojim interesima i ne spominje da godinama ne postoji Stručni savet Košarkaškog saveza. Nekada su Stručni savet sačinjavali eminentni treneri, ljudi od ugleda koji su donosili ključne odluke za rad i razvoj naše košarke. Način takmičenja seniorskih timova i rad reprezentativnih selekcija. Posebno su brinuli o radu sa mladim košarkašima, kao i izboru trenera seniorske i juniorskih selekcija.

Bili su u tom Stručnom savetu i profesor Aca Nikolić, i Bora Stanković, i Dušan Ivković… A sada „stručna javnost“ proslavlja povratak “Orlića” u prvu diviziju, zapravo osvajanje 17. mesta u Evropi, a mnogi od njih bi na pomen pomenute trojice upitali – A ko su oni?

PROČITAJTE JOŠ:

Avdija: Protiv Srbije neće da bude velikih emocija (VIDEO)

OVUSU ZA MAXBET SPORT: Srbija je moj drugi dom, Čukarički porodica… Brži sam od Bukarija!