„Plava pilula“ u finalu Svetskog prvenstva

Pišem ovo nekoliko sati pre početka finalne utakmice u Dohi između Francuske i Argentine. Ne mogu se oteti utiscima sa jednog drugog finala kome sam uživo prisustvovao, i verujem da će moja priča mnogima biti interesantna. Vreme: 1998. Mesto događanja: Pariz, Francuska.

ŠPANIJA 2 Levante dočekuje od 19.00 Eibar, a naša kladionica nudi kvotu 2.25 na pbedu domaćina

Bio sam tamo akreditovani novinar tadašnjeg dnevnog lista NT plus. Više od mesec dana. I, verujte mi, stvari tamo uopšte nisu ličile na ove danas. A bilo je i zanimljivih dogodovština.

U to vreme mobilni telefoni su bili retkost, naravno da ga ni ja nisam imao. A i internet je bio u povoju. Prvog dana Šampionata otišao sam u pres centar da vidim gde ću i kako raditi i slati izveštaje. Na svakom stolu stajao je veliki desktop kompjuter. Pitao sam momka koji je očigledno bio serviser koja je šifra za internet. On me je bledo pogledao, i uzvratio: „Šta je to internet?“ Pokušao sam da mu objasnim, a on se u pola moje rečenice setio: „A, Vanadu!“

Francuzi su oduvek pokušavali da budu drugačiji od ostatka sveta, pa su tih godina imali svoj internet koji se zvao upravo tako – Vanadu. Koristile su ga i Velika Britanija i Belgija, kao i neke druge manje države. Na tom internetu sve je bilo na francuskom jeziku, i trebala je posebna instalacija. Momak iz pres centra ljubazno je svima instalirao Vanadu. Naravno, sve je išlo preko kabla, nije tada postojao vajfaj.

Kolege iz celog sveta su koristile ili kompjutere koji su bili na stolovima, ili su doneli svoje laptopove. Bili su poprilično kabasti, ali to je najmanje bitno. Skoro niko nije koristio Vindous, jer već pomenuti Vanadu nije prepoznavao tu aplikaciju, tako da su se tekstovi izveštaja kucali u DOS-u. To je onaj alat koji služi za programiranje, slova su bela na crnoj osnovi.

Među nekoliko stotina novinara iz celog sveta jedan od njih je svaki dan donosio pisaću mašinu i kucao na njoj, a kasnije telefonom diktirao stenografu to što je napisao. Taj čovek je bio sportski novinar dnevnog lista Naša borba, koji je tih godina izlazio. Jednog dana primetio sam neku gužvu oko njega. Bile su to kamere francuske državne televizije, došla je ekipa da snimi reportažu o čoveku koji još uvek koristi pisaću mašinu…

Dan pre početka Mundijala otišao sam do novoizgrađenog stadiona „Francuska“ u pariskom predgrađu Sen Deni, da vidim gde je novinarski ulaz, gde pres centar, i gde su nam mesta na tribinama. Sutradan na svečanom otvaranju trebalo je da igraju Brazil i Škotska. Brojni radnici su užurbano farbali ograde, nameštali stolice, povezivali neke kablove. Neki od njih su proveravali kako radi elektronika, pa su testirali veliki semafor. Kao probu, na njemu su ispisali „Brasil – Scotland“. Trenutak kasnije testirali su i deo semafora na kome piše rezultat utakmice, pa je zasijalo „Brasil-Scotland 1-0“. Istog trenutka čuo sam urlik sa tribine „Gol! Gol, gol! Goooooool de Brrrrasil!“

Ugledah radio reportera neke brazilske stanice koji je svoj prenos počeo 24 sata pre početka utakmice. U nedostatku pravih vesti, njemu je bila dovoljna i ova proba semafora da pošalje senzacionalnu vest. Kasnije sam se uverio da su iste takve senzacionalne „vesti“ skoro svakodnevno objavljivali tabloidi širom sveta, pa i naši.

A pola sata pre početka finalne utakmice Francuska-Brazil novinarima su podeljeni sastavi timova. I odmah šok! U reprezentaciji Brazila nije bilo u sastavu njihovog najboljeg igrača Ronalda. To je onaj koga su zvali Zuba, jedan od najboljih napadača svih vremena. Počelo je raspitivanje šta se to događa. Neko je proširio vest da je Ronaldo pao u hotelu, da je u krevetu, ma svašta je počelo da se priča. A posle petnaestak minuta ljubazne hostese su novinarima ponovo podelile sastave timova. Ovaj put sa Ronaldom, koji je potom zaista i igrao (i bio najslabiji akter finala). Šta se događalo u tih petnaestak minuta ostaje jedna od najvećih misterija svetskih prvenstava.

Tek 16 godina kasnije otkriće se da su tog dana u hotelu, u kome su bili smešteni igrači, za vreme popodnevnog odmora odjednom čuli krike iz sobe broj 77. „On je mrtav, on je mrtav“, vikao je Roberto Karlos, Ronaldov cimer. A video je užasnu scenu. Najbolji fudbaler sveta ležao je na krevetu u neprirodnom položaju, nenormalno se grčio, mlatarao rukama i nogama. Nije bio svestan.

Droga, doping, trovanje, bolest…? Ni sam Zuba, a ni svi oni koji su bili oko njega tog famoznog 12. jula, ne znaju šta se zapravo dogodilo. Da li je nekoliko sati pre finala doživeo srčani udar, epileptični napad, nervni slom… Edmundo i Doriva su bili u sobi pored i kasnije svedočili da se Ronaldo tresao, a iz usta mu izlazila pena. Pritrčao je Sezar Sampajo i izvukao mu jezik, inače bi se ugušio. Stugla je hitna pomoć, Ronaldo je hitno prebačen u bolnicu. Nekoliko sati kasnije igrao je finalnu utakmicu!

Za sve što se dogodilo najpre je osumnjičena kompanija Najki, s kojom je Fudbalski savez Brazila dve godine ranije potpisao „najteži“ ugovor u istoriji reprezentativnog fudbala, vredan 160.000.000 dolara. Međutim, prilikom svedočenja slavni fudbaler sam je rekao da ga niko nije ni na koji način ugrozio, niti ga kasnije naterao da izađe iz bolnice i insistirao da igra finale.

Najverovatnija teorija jeste ona o „plavoj piluli“ o kojoj se godinama kasnije pričalo. Dokazano je da se u njegovom telu našao određeni anestetik, te da je ubrizgan neposredno pre samog napada (brazilski doktori sve su to žestoko demantovali), ali o tome ni dan-danas „niko ništa konkretno ne zna“. „Plava pilula“ trebalo je da mu umanji bolove, ali je u isto vreme imala dejstvo sedativa, tako da je kasnije na samom meču Ronaldo bio kao uspavan.

Šta je prava istina nikad se nije saznalo.

PROČITAJTE JOŠ:

Sautgejt ostaje selektor Engleske

Određena delegacija FSS koja putuje u Rim, na sahranu Siniše Mihajlovića