ODLAZAK FUDBALSKOG GENIJA Ko je bio Đanluka Vijali? Inovator, strelac, asistent, SVE

Fudbalski svet potresla je još jedna tužna vest. Nedugo posle Siniše Mihajlovića i tek nekoliko dana pošto je svet ožalio Pelea, posle višegodišnje borbe sa rakom pankreasa, preminula je još jedna legenda, Italijan Đanluka Vijali.

Ko je bio čovek koji je osamdesetih i devedesetih godina vladao evropskim terenima? Svakako, nesvakidašnja ličnost.

Fudbal nije igrao zbog novca. Jer, rođen je u porodici bogataša, u jednom ogromnom zamku u Kremoni 9. jula 1964. U rodnom gradu je počeo da igra fudbal, ali je brzo zapao za oko velikanima, a najbrža je bila Sampdorija za u to vreme (transfer se desio 1992.) ogromnih, gledano u današnjoj valuti 16.5 miliona evra.

ČUDO OD NAPADAČA

Na terenu je pokazivao ono što je pre njega radio samo Brazilac Kareka noseći dres Napolija. Iako centralni napadač, Vijali nije bio „sidraš“. Vrlo često je menjao pozicije, pa se vrlo brzo pojavljivao na mestu ofanzivnog veziste ili drugog napadača. Osim što je bio savršen strelac, bio je i nesebičan asistent. Pritom, sjajno je pucao obema nogama i glavom.

Ukupno je u karijeri na 673 utakmice postigao 259 golova i upisao 44 asistencije.

Iz vremena provedenog u Sampdoriji ostaće upamćena i njegova partija protiv Crvene zvezde. Bilo je to proleća 1992. u sezoni u kojoj su crveno-beli branili Kup šampiona. Praktično, meč odluke za prolaz u finale na Vembliju igran je 1. aprila te godine u Sofiji, jer je evropski i svetski šampion zbog sankcija bio primoran da sve evropske duele igra na neutralnom terenu.

MEČ PROTIV ZVEZDE

Počelo je sjajno za Zvezdu, jer je Siniša Mihajlović kako je samo on umeo, iz slobodnog udarca doneo prednost crveno-belima u 19. minutu. Izjednačio je Srećko Katanec u 34, a Vijali „naterao“ Gorana Vasilijevića na autogol. Tačku je stavio takođe slavni Roberto Manćini, sadašnji selektor „azura“. Tu sjajnu ekipu vodio je Vujadin Boškov, a osim Vijalija, Manćinija i Kataneca, igrali su Vjerhovod, Lana, Lombardo, Toninjo Serezo, branio je Paljuka…

Sampdorija je slavila 3:1, a Zvezda se od odbrane trona zvanično oprostila dve nedelje potom, porazom od Anderlehta u Briselu. Ali, tada je finale već bilo teorija.

Sampdorija je u finalu pala pred Barselonom, a bio je to i Vijalijev oproštaj od kluba iz Đenove. Nastavio je u Juventusu, gde je najzad osvojio i evrpsku krunu. Bilo je to 1996, a ta Liga šampiona ostaće do dan-danas poslednja u istoriji torinskog kluba.

Posle četiri sjajne godine u Juventusu, leta 1996. odlazi u Čelsi i već u prvoj sezoni osvaja FA Kup. Dres Čelsija nosio je samo dve sezone, jer su čelnici „plavaca“ u zimu 1998. odlučili da povuku hrabar potez. Posle smene Ruda Gulita, odlučili su da ulogu igrača-menadžera povere upravo Vijaliju. Postao je prvi Italijan ikada koji je preuzeo jedan premijerligaški klub, a sa 33 godine i 308 dana najmlađi trener koji je osvojio jedno evropsko takmičenje. Bio je to tadašnji Kup pobednika kupova. Čelsi je u finalu bio bolji od Štutgarta.

TRENERSKU KARIJERU ZAVRŠIO SA 38 GODINA

Na klupi Čelsija proveo je dve i po godine. Otpušten je već početkom sezone 2000/2001. Posle toga je još sezonu vodio Votford i 2002. rekao zbogom fudbalu i kao trener. Tada je imao samo 38 godina.

Naravno da voljenoj igri nikada nije sasvim okrenuo leđa. Bio je čest i rado viđen gost na stadionima širom Evrope, posebno u Italiji, iako je posle kraja karijere ostao da živi u Londonu gde je i umro. Najčešće je bio stručni konsultant, a njegove procene su imale i te kakvu težinu.

Krajem 2018, saopštio je da je prebrodio rak pankreasa. Međutim, opaka bolest se vratila godinu i po kasnije. Pred kraj 2021. Vijali je objavio da se bolest vratila. Najvažniju bitku izgubio je ovog 6. januara.

Ostaće upamćen kao fudbalski genije. Igračina!