LEVICA ZA SVA VREMENA Evo ko je bio veliki Siniša Mihajlović

Nema ovde mesta podeli na Srbe i Hrvate, na pristalice ovog ili onog kluba, na zvezdaše ili partizanovce, navijače Lacija ili Rome, Intera ili Milana. Fudbalski svet tuguje za velikim Sinišom Mihajlovićem.

Rođen je 20. februara 1969. u Vukovaru i odrastao je u obližnjem Borovu Naselju u radničkoj porodici. Tu je i počeo da igra fudbal i za prvi tim debitovao kao 17-godišnjak. Već na debiju je postigao gol u remiju protiv Šparte u Belom Manastiru.

Prva ga je zapazila Crvena zvezda, zapravo čuveni Jovan „Kule“ Aćimović, tada skaut crveno-belih bašte 1986.. Ipak, sudbina je htela da u Ljutice Bogdana dođe više od četiri godine kasnije.

PROBA U DINAMU, PA DOLAZAK U VOJVODINU

Bio je najpre na probi u zagrebačkom Dinamu, i to po preporuci trenera mlađih kategorija Josipa Kužea. Međutim, tadašnji šef struke Miroslav Ćiro Blažević nije video tadašnjeg 18-godišnjaka u timu, a nije imao ni razumevanja za njegov izgled. Čak mu je naredio da skrati dugačku kosu po kojoj je bio prepoznatljiv u ranim godinama karijere. Dinamo mu je ponudio samo stipendijski ugovor, što je mladog Sinišu razočaralo i vratio se u Borovo.

Odbijanje Dinama da ga angažuje bio je jedan od razloga što Mihajlovića nije bilo u čuvenoj čileanskoj ekipi. On je bio upravo deo te generacije.

Ono što nisu učinili Zagrepčani, uradila je Vojvodina. Mihajlović je došao u Novi Sad leta 1988, kao 19-godišnjak. Bio je to sjajan tim, sa Slavišom Jokanovićem, Miroslavom Tanjgom, Budimirom Vujačićem i tada već veteranom, čuvenim Milošem Šestićem. Već u toj prvoj njegovoj sezoni u Novom Sadu, Vojvodina je osvojila šampionsku krunu!

Igrao je u veznom redu po levoj strani i njegove partije, pre svega sjajan centaršut i razoran udarac levicom po čemu će da postane čuven u svetu, zapale su za oko gigantima. Kao i četiri godine ranije, kada ga je „Kule“ Aćimović gledao na jednom prijateljskom meču, reagovala je Crvena zvezda.

PRELAZAK U CRVENU ZVEZDU

Legendarni generalni sekretar crveno-belih se prošle godine u razgovoru za MaxBet sport prisetio tog transfera za u to vreme rekordnih milion maraka.

– Mihajlović je već bio u pregovorima sa Partizanom. Otišli smo u Novi Sad na razgovor Miša Slijepčević, Džajić i ja. Čuli smo da Partizan nudi 600, 700 hiljada maraka. Sedimo tako i ja im kažem: Znate, mi smo zainteresovani. Ako pristajete, imate sutra milion maraka na računu. Miša i Džajić se pogledaše, ali ćute. Kod nas je važilo pravilo, rasprava samo u kući, na ulici sve sjajno.

– Pristane Vojvodina, vraćamo se, a oni me pitaju: Cvele, o čemu se ono radi? Da vam kaže Cvele nešto. Mi smo prošli Glazgov, u četvrtfinalu igramo sa Drezdenom. Ako pobedimo, Mihajlović se već isplatio. Ako izgubimo od Drezdena, nema premija za igrače. Znači, i tako se isplati – rekao je Vladimir Cvetković.

Za Crvenu zvezdu je potpisao 10. decembra 1990. Šest meseci kasnije, bio je neizostavni deo tima koji je ostvario najveći uspeh u istoriji ovdašnjeg klupskog fudbala, osvojivši u Bariju Kup evropskih šampiona. Mihajlović je bio jedan od petorice nepogrešivih izvođača u penal seriji protiv Olimpika iz Marselja.

I pre toga je dao ogroman doprinos. U čuvenom polufinalu protiv Bajerna, u revanšu je načeo Bavarce pogotkom za 1:0 iz slobodnog udarca što će da postane njegov zaštitni znak. Kada su Nemci preokrenuli, on je u poslednjem minutu poslao onu oštru loptu u šesnaesterac koju je Augentaler smestio iza leđa Aumana.

Zajedno sa Jugovićem, Savićevićem, Pančevim, ostao je u timu i sledeće sezone. Sa Zvezdom je osvojio titulu klupskog šampiona sveta u Tokiju, pobedom nad čileanskim Kolo Kolom (3:0), a ekipa je u sezoni koja je bila preteča Lige šampiona kakvu danas poznajemo, došla do meča za plasman u finale.

Bio je to podvig, jer je zbog sankcija Zvezda sve mečeve igrala u inostranstvu, pa i taj, odlučujući protiv Sampdorije. Igran je u Sofiji, a Mihajlović ga je otvorio bravurom iz slobodnog udarca. Tada sjajni Đenovljani sa Roberom Manćinijem, Vijalijem, Lombardom… su preokrenuli i otišli na Vembli.

LEGENDA U ITALIJI

Odmah po završetku te sezone, Mihajlović je počeo internacionalnu karijeru. Leta 1992. je došao u Romu. I tamo je rešetao mreže „bombama“ iz slobodnjaka, ali nije bio najsrećniji. Jednom prilikom je izjavio da su to bile „najgore dve godine u njegovoj karijeri“.

Otišao je potom u Sampdoriju, gde je proveo četiri godine, ali će prvi trofej u Italiji da osvoji u Laciju. Stigao je među „nebeskoplave“ 1998, kao 29-godišnjak. Već odavno profilisan kao štoper, bio je stub rimskog tima. Zajedno sa tada veoma mladim Dejanom Stankovićem, čiji je bio fudbalski otac, osvojio je šampionski tron 2000.

Leta 2004, tada već 35-godišnji Mihajlović prihvatio je poziv prijatelja i nekadašnjeg saigrača Roberta Manćinija da dođe u Inter. Oprostio se od fudbala u velikom stilu, novom titulom u Italiji. Te 2006. je kao 37-godišnjak završio igračku karijeru.

Privatno, bio je čovek bez ostatka posvećen porodici. Oženio se Arijanom Rapaćoni, tada poznatom italijanskom televizijskom voditeljkom. Par je izrodio petoro dece, trojicu sinova i dve ćerke.

Trenersku karijeru je počeo čim je završio igračku. Bio je najpre pomoćnik Manćiniju u Interu, a prvi samostalni posao je dobio u Bolonji. Vodio je Kataniju, Fjorentinu, bio selektor reprezentacije Srbije, trener Sampdorije, Milana, Torina i ponovo Bolonje, gde ga je zadesila tragična sudbina.

U julu 2019. je javno saopštio da boluje od leukemije. Rođeni borac, nije se predavao, iz bolničke postelje je davao instrukcije saradnicima i igračima. Vratio se na klupu, kasnije uspeo još jednom da pobedi nalet opake, podmukle bolesti.

Na veliku žalost fudbalskog sveta, ovu bitku nije izdržao.

Zbogom legendo!