Trebalo je da u petak uveče budem u Narodnom pozorištu na obeležavanju 60 godina Dragana Džajića u Crvenoj zvezdi. Veliki Džaja setio se i mene i pozvao me. Iskreno, bio sam počastvovan. Nisam mogao da dođem jer nisam u Beogradu. Ispratio sam događaj u TV-prenosu i prisetio se mog višedecenijskog prijateljstva sa najboljim srpskim fudbalerom izabranim povodom pola veka postojanja UEFA.
Ne mogu sa sigurnošću reći kada sam formalno upoznao Džajića, ali tačno znam kada sam prvi put čuo za njega. Bilo je to u poslednjem kolu prvenstva 1962/63. u kome je Crvena zvezda dočekalo Budućnost. Igralo se na Karaburmi jer Zvezdin stadion nije bio završen. Bilo je 0-0. Na levom krilu pojavio se 17-togodišnji dečak. Igrao je uz Kostića,, Šekularca, Melića, Durkovića, Čopa, Tomića, V.Popovića….Trener je bio Miša Pavić.
Neću reći da sam tog dana na TV-ekranu prepoznao buduću zvezdu našeg i svetskog fudbala, ali nije bila neophodna velika fudbalska pamet da se prepozna talenat. Imao je dribling, brzinu, centaršut, sve ono što ga je ubrzo svrstalo među najtalentovanije mlade igrače. Već 17.juna 1964. u meču protiv Rumunije u Beogradu (1-2) debitovao je u A selekciji. Poverenje su mu kazali Ljubomir Lovrić i Hugo Ruševljanin, članovi selektorske komisije. Bila je to prva od Džajinih 85 utakmica u državnom dresu.
Neću mnogo o njegovoj karijeri jer se manje-više sve zna. Pomenuću samo Firencu 1968. kada je svojim golom protiv svetskih prvaka Engleza, koji minut pre kraja, odveo Jugoslaviju u finale Evropskog prvenstva. Dao je gol i protiv Italije u finalu (1-1) ali sudija Godfrid Dinst nije dozvolio da Jugoslavija pobedi. Te godine bio je treći igrač Evrope u anketi „Frans fudbala“, a trebalo je da bude prvi. Na drugoj strani, među negativnim uspomenama, sigurno je isključenje u Jeni u četvrtfinalu Kupa šampiona 1971.. Zvezda je izgubila 2-3 ali je izgubila i isključenog Džajića koga je UEFA kaznila sa četiri utakmice neigranja. I bez njega u revanšu je bilo 4-0 za „crveno-bele“ a onda je u polufinalu rival bio Panatinaikos. U Beogradu su od 10 kolosalnih šansi iskorišćene samo 4. Da je igrao Dragan ne bi bilo 4-1 nego bar 8-1. Revanš u Atini izgubljen je-pod do danas nerazjašnjenim okolnostima- sa 0-3. U finale je otišao grčki tim. Ne mogu da tvrdim, ali imam utisak da bi Zvezda te 1971. bila prvak Evrope. Veliki Ajaks bio je tek u nastajanju, Krojfova generacija tek je stupala na međunarodnu scenu a Zvezda je imala odličan tim koji je dominirao ondašnjom jugoslovenskom ligom.
Džajić mi je nekoliko puta pomogao da dođem do ekskluzivnih intervjua sa zvezdama svetskog fudbala. Kada sam slavnom Peleu nekom prilikom rekao da ga je pozdravio Džajić zapostavio je veću grupu novinara i razgovarao samo sa mnom. Slično je bilo i sa „kajzerom“ Francom Bekenbauerom. Džajićevo ime bilo je ključ za sva vrata.
HENTO MU JE POKLONIO DRES
Svet je bio iznenađen kada je otišao u malu Bastiju. Bilo je logično da ode u neki veliki evropski klub. Nikada nije javno rekao, ali znam da mu je žao što nije obukao dres Real Madrida. Na jednom letnjem turniru u Španiji čuveni Fransisko Hento, levo krilo Reala, skinuo je dres i poklonio ga Džajiću. Poruka je bila jasna:
–Ti si moj naslednik…
Nije dočekao zvanični poziv, Miljan Miljanić, trener madridskog kluba od 1974. do 1976, nije želeo da u Realu pravi jugo-koloniju. Šteta, više je-u sportskom smislu- izgubio Real.
U Francuskoj je igrao odlično, posle dve sezone vratio se u Crvenu zvezdu. Oproštajni meč u reprezentaciji odigrao je 16.septembra 1979. protiv Argentine koja je bila svetski prvak. Bilo je 4-1 za naš tim, Safet Sušić je dao 3 gola a Blaž Slišković jedan, ali sve je ostalo u senci Džajinog oproštaja.
Nikada nije želeo da bude trener. U fudbalu je ostao kao sportski direktor Crvene zvezde. Taj posao radio je maestralno. Imao je viziju, strpljenje a bilo je i para. Šokirao je upravu kada je rekao da Vojvodini treba platiti milion maraka za Sinišu Mihajlovića. Rekao je, i bio u pravu, da će se investicija isplatiti. Iz Zagreba je doveo Roberta Prosinečkog, iz rumunske Steau, Miodraga Belodedića, iz Niša Dragana Stojkovića-Piksija, iz podgoričke Budućnosti Dejana Savićevića, iz Vardara Darka Pančeva…Da ne pominjem Binića, Šabanadžovića, Stošića, Najdoskog…Postepeno je sklapao prelepi fudbalski mozaik čija je kulminacija bila osvajanje Kupa šampiona 30.maja 1991. u Bariju. Taj tim bio je remek delo Dragana Džajića. Ne umanjujem zasluge trenera Ljupka Petrovića, ali da Džaja nije doveo igrače teško da bi titula prvaka Evrope stigla na našu „Marakanu“.
Poznavao sam Džajića iz njegovih igračkih dana, uvek je bio korektan prema novinarima, ali naš odnos je podignut na viši nivo u vreme njegovog direktorskog mandata. Često sam svraćao u njegovu kancelariju, uvek je imao vremena za mene.
Prilikom nekih zimskih priprema Zvezde u Španiji, u jednom sportskom centru blizu Barselone, pozvao sam njega i Vladimira Petrovića-Pižona na ručak. Bili su gosti u mom stanu, pamtim lepo popodne puno fudbalskih priča.
Džajić je tokom 60 godina u Zvezdi zadužio klub prvo kao igrač, potom kao sportski direktor i na kraju kao predsednik. Posle Mitića i Šekularca bio je treća „Zvezdina zvezda“. Sija i danas.
Istinski (vele)majstor fudbala.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.