Godinama nas je ceo svet nazivao “zemljom košarke”. Pet svetskih, osam evropskih i jedno olimpijsko zlato potvrđuju da smo to zaista i bili. Da li smo i dalje? MVP priznanje NBA lige našem čoveku kaže da jesmo. Da li ćemo to da budemo i ubuduće? Zlato juniora na Evropskom prvenstvu kaže da hoćemo. MaxBet Sport u serijalu “Čuvari košarkaške vatre” bavi se temom o budućnosti srpske košarke. Ko su glavni junaci svih prošlih, sadašnjih i budućih košarkaških uspeha u Srbiji? Ko su čuvari košarkaške vatre? To su klubovi koji su “pravili”, koji “prave” i koje će i u buduće da “proizvode” naše košarkaške asove. Ovo je serijal o njima!
Kada se uzme u obzir činjenica koliko je kvalitetnih košarkaša izašlo iz Zemuna, ne samo kluba, već i čitave opštine, shvatićete zašto je ova lokacija bila naša neizostavna stanica. U ovom delu Beograda se pre svega igra sjajan basket, koji je jedan od odskočnih dasaka za sticanje ljubavi prema sportu, a pre svega služi kao razbibriga za decu. Odatle, ona počinju da igraju na dva koša, a dobar broj u budućnosti i živi od „igre pod obručima“.
Košarkaški klub „Zemun“ je jedan od najznačajnijih klubova u Srbiji. Prosto, neguje tradiciju staru skoro pola veka, tokom kojeg je u košarkašku orbitu lansirao brojne reprezentativce kao što su Novica Veličković, Marko Pecarski, Uroš Trifunović, Rade Zagorac, Aleksandar Mitrović, a tu su i internacionalci poput Uroša Duvnjaka, Marija Nakića, Danila Ostojića, Branislava Ratkovice, Filipa Šepe… Od trenerskih imena najpoznatiji su Jovica Antonić, Rajko Žižić, Vlade Jovanović i Nenad Stefanović.
ISTORIJAT
Sada kada smo vas upoznali sa razmerama onoga šta Zemun radi, osvrnućemo se na njegovu istoriju. Ovaj klub je nastao 1978. godine pod imenom OKK Borac, koji je koristio teren Osnovne škole „Petar Kočić“ za potrebe utakmica i treninga. Tek 15 godina kasnije prelazi u zatvoreni ambijent, pošto je kao bazu izabrao čuveni „SC Pinki“. Borac je ime u Zemun promenio 1994. godine i vremenom se profilisao u stabilnog drugoligaša. Kada su iskrsli finansijski problemi 1998. godine, klub se fokusirao na rad sa mlađim kategorijama, po čemu je i dan danas poznat.
Pošto poseduje ogromno iskustvo, kontaktirali smo predsednika Zemuna, Aleksandra Obajdina, koji primećuje ogromnu razliku u radu sa decom danas i pre:
– Ogromna je razlika u poslednjih 7-8 godina. Pre toga je rad totalno bio drugačiji. Deca su sada mnogo razmaženija, svi imaju neke svoje planove… Ono što stalno napominjem je da ona na trenere gledaju kao na nebitne ličnosti. Tu krivim i roditelje što ne mogu da naprave kult jednog trenera. Oni samo gledaju kako da nađu zamerku u treneru, a nikada u svom detetu ili sebi. Taj trener mora da brine o 12 igrača, a oni gledaju samo jednog i gledaju neki svoj interes u celoj priči. Ranije je trener bio u rangu profesora, možda čak negde i više, imalo se više poverenja, a danas trener može pet-šest godina od nekog talenta da napravi igrača, ali kada se uključe menadžeri ili roditelji, trener se zaboravlja posle mesec dana. Nisam protivnik menadžera, ali mislim da i oni ruše kult trenera.
REŠENJE ZA PROBLEM
Kako taj problem može da se reši?
– Može da se reši, ali to moraju neke više institucije. Pre svega Košarkaški savez, koji treba da zaštiti trenera. Mali klubovi više nemaju primanja, finansijski su nemoćni, zavisimo od članarine. Mi u našem klubu smo prinuđeni čak i najtalentovanijoj deci da naplaćujemo članarinu, što ranije nije bio slučaj. Jednostavno, troškovi Košarkaškog saveza samo rastu za klubove, a na kraju priče samo par ljudi uzima pare od tih igrača. Mi smo ranije živeli od transfera i mogli smo da ulažemo. Mi smo svake godine uspevali da prodamo bar po jednog igrača i da uzmemo neke pare koje nisu ogromne, ali koje su obezbeđivali rad na godinu-dve. Mi sad to nemamo, obeštećenje je ukinuto. Bar neki klubovi da iskoriste taj novac, ali ne. Od toga profitiraju samo menadžeri.
Aleksandar Obajdin je potom istakao da nije optimista kada je budućnost srpske košarke u pitanju:
– Ako se stvari malo ne srede, ako se ne promene neki propisi… Mislim da je jednostavno. Potrebno je da se podignu klubovi. Klubovi su najbitniji. Danas imate udruženja sudija, košarkaških trenera, a ne postoji udruženje klubova i za to smo mi klubovi krivi. Mi ne znamo da se udružimo. Bilo je mnogo takvih pokušaja, da dajemo ideje, ali za 10 godina nije prošla nijedna naša ideja. Svi misle da smo mi „interešlije“, a iz tih „malih“ klubova uglavnom izlaze veliki igrači. Niko od nas nije lud da zadrži dete, ja i nemam uslove da ga držim u juniorskom i seniorskom stažu. Mogu da ga držim do kadeta, gde mogu da mu pružim pun razvoj, a posle toga da mu pomognem da odabere pravu priču za juniore i seniore. Može da se uradi nešto sa košarkom, ali pre svega trener mora da bude trener, klubovi moraju da budu samostalni… Nažalost, mi imamo par klubova u kojima igraju igrači po minutima. Trener tu nema svrhu, on je tu samo da sprovede minute kako mu je određeno.
Sve je tacno! Manji klubovi ne mogu da opstanu od ovih takozvanih vecih i mendzera. Deci se obecavaju kule i gradovi, roditelji alavi i sve ode u propast.bukvalno se deca otimaju. Veci klubovi jure rezultat u mladjim kategorijama, a deca su tehnicki ne obucena i kao takva u seniorskoj kategoriji su ispod proseka. Sutra se pitamo zasto nemamo uspeha!