Godinama nas je ceo svet nazivao “zemljom košarke”. Pet svetskih, osam evropskih i jedno olimpijsko zlato potvrđuju da smo to zaista i bili. Da li smo i dalje? MVP priznanje NBA lige našem čoveku kaže da jesmo. Da li ćemo to da budemo i ubuduće? Zlato juniora na Evropskom prvenstvu kaže da hoćemo. MaxBet Sport u serijalu “Čuvari košarkaške vatre” bavi se temom o budućnosti srpske košarke. Ko su glavni junaci svih prošlih, sadašnjih i budućih košarkaških uspeha u Srbiji? Ko su čuvari košarkaške vatre? To su klubovi koji su “pravili”, koji “prave” i koje će i u buduće da “proizvode” naše košarkaške asove. Ovo je serijal o njima!
Nova epizoda serijala „Čuvari košarkaške vatre“ nam dolazi i „srca“ Beograda, gde već godinama postoji klub koji se zove Cerak. Iz njega je izašao veliki broj kvalitetnih igrača i reprezentativaca kao što su Nikola Rebić, Nenad Nerandžić, Nemanja Nenadić, Nikola Šaranović… Zapravo, klub poseduje veliku tradiciju u radu sa mlađim kategorijama i kroz svoje postojanje se promovisao kao elitni u tom poslu.
Kao filozofiju u radu sa mladima, Cerak neguje onu staru krilaticu da rezultat nije važan, što je možda i jedan od razloga što klub ostvaruje uspehe i na međunarodnoj sceni. Koliko se „priča“ proširila, govori i to što svoju školu košarke ima u velikom broju sala širom Beograda: OŠ „Ujedinjene Nacije“, OŠ „Đorđe Krstić“, OŠ “ Josif Pančić, OŠ “Vladimir Rolović“, OŠ “ Branko Ćopić“, OŠ „14. oktobar“, OŠ „Ivo Andrić“, OŠ „France Prešern“, OŠ „Filip Kljajić Fića“ i OŠ „Desanka Maksimović“.
Ono čime se Cerak posebno ponosi je to što sa decom rade školovani i licencirani treneri, za koje iz kluba smatraju da im je to što su vrhunski obučeni nije najveća vrlina, već to kakvi su ljudi. Upravo im je ovo polazna tačka u ostvarivanju komunikacije sa omladinom i u sticanju njenog poverenja.
Što se istorijata tiče, Cerak je osnovan 1997. godine na teritoriji opština Čukarica i Rakovica. Početna baza je bila škola „Ujedinjene nacije“, a kroz klub je za sada prošlo više od 2.000 dečaka i devojčica! Impozantan podatak, pogotovo kada se uzme u obzir koliko njih je izveo na pravi put.
ANIMACIJA
Jedan od osnivača Ceraka, pored Dejana Boromise i Igora Vuksanovića, jeste poznati košarkaški radnik, nekadašnji sportski direktor Crvene zvezde, a sada menadžer u agenciji „Oktagon“, Davor Ristović. Radi se o čoveku koji je pomogao da se u „orbitu“ lansira veliki broj vrhunskih igrača, pa je zbog toga možda bio i idealan sagovornik za novu epizodu „Čuvara košarkaške vatre“.
Za početak razgovora, objasnio nam je koliko su se vremena promenila kada je rad sa decom u pitanju:
– Sve je to normalno, jer se stvari menjaju, društvo, sve… Ne možemo da živimo u prošlosti, već da pratimo kako se ceo svet razvija. Interesovanja ljudi, ne samo dece, su drugačija u odnosu na pre recimo 20 godina. Ne možemo da se vrtimo sa istom matricom kao nekada. Mada, postoji mnogo veći obim interesovanja za decu. Ne toliko interesovanja, nego mogućnosti da deci nešto skrene pažnju. Novije generacije se mnogo teže zainteresuju za nešto. Tu je ključna razlika. Deca su danas manje zainteresovana za nešto konkretno, jer imaju i telefon i kompjuter i mogu da putuju… Skroz je drugačija situacija. Zbog toga, košarka koju mi u klubu pokušavamo da predstavimo deci je u stvari jedna vrsta animacija. Mi decu moramo da animiramo da zavole košarku. To je naš cilj. Tu se najviše razlikuje situacija od onoga od pre 20 godina. Deca su ranije dolazila na košarku iz ljubavi prema sportu i nisu imala dostupna druga interesovanja. Važno je da se deca usmere na pravi način, da saznaju kako je biti pripadnik neke grupe, da poštuju autoritete, da nauči neka pravila ponašanja… Posle toga, ako se pojave talentovani dečaci i devojčica, vrlo rado smo spremni da ih usmerimo ka većim klubovima, kao što smo to ranije i radili.
Koliko je teško da se dopre do dece iz pozicije košarkaškog kolektiva? Vi sa decom provodite tek po dva sata dnevno, ako i toliko.
– Sigurno je da postoje poteškoće, nema posla u kome ih nema. Najlakše je dići ruke i reći da ne možemo da se izborimo sa nečim. Međutim, ne mislim da je takva situacija kod nas. Naše bogatstvo u klubu su treneri. Imamo fantastičnu grupu trenera, to su sve stručnjaci koji su visoko obrazovani, ali pored toga su i neverovatni ljudi. Oni su ti koji su najveće blago KK Cerak. Oni rade taj „krvav“ posao u komunikaciji sa decom i roditeljima. Jednostavno, vreme je drugačije, možda i roditelji nemaju više vremena da se bave decom, imaju previše svojih obaveza, pa mi postajemo deo porodice toj deci. Jedna od važnih stvari su autoritet, jer su se oni izgubili. Kada smo mi bili deca, maltene smo se bojali tetkice, domara u školi, a sada se ti ljudi ne poštuju dovoljno. To je jedna od stvari na kojima mi insistiramo. Znam kada deca odlaze na te letnje kampove koliko su roditelji zadovoljni, pošto im se deca posle sedam dana vraćaju radosna i sa nekim novim znanjem i promenjenom percepcijom. Situacija je takva u društvu da ima dosta toksičnih stvari koja okružuju decu, ali to je naš zajednički zadatak da se borimo protiv toga i pokušamo da decu držimo na ispravnom putu. Ono što moramo da priznamo je i to da je svet drugačiji i da ne možemo da živimo u prethodnom vremenu i da naučimo šta je to sada drugačije nego ranije, da promenimo pristup i komunikaciju sa decom… Ranije kada bi se dete pojavilo na treningu sa lošom ocenom, pa mu kažemo da ne može da trenira dok je ne popravi. Danas će dete da prestane da trenira, pa moramo da nađemo način da motivišemo dete da bude dobro u školi i na treningu.
Ristović je potom objasnio koliki je uticaj roditelja na košarkaški razvoj dece:
– Mislim da je tu stvar da se napravi uzajamno poverenje. Kada roditelji vide ko smo mi i na koji način radimo sa decom, onda i oni prepuštaju decu nama, jer vide da radimo na istom zadatku. I naš je interes da deca vaspitana u jednom pravom duhu. Moguće da bez nedostatka vremena i previše obaveza roditelja koji imaju u svom životu, ne mogu da se posvete deci na način koji su se naši roditelji posvećivali nama. Vremena se menjaju, pa moramo da radimo na tome da promenimo način komunikacije i da nađemo put kako da dođemo do te dece. To nije lako.
Na pitanje šta je potrebno dete da poseduje od predispozicija da bi postao košarkaš jednog dana, odgovorio je sledeće:
– To je malo komplikovano pitanje. Znam samo za dobru volju, jer u dosadašnjoj košarkaškoj karijeri, video sam mnogo manje talentovane dece koji su postali neverovatni košarkaši u odnosu na one koji su bili supertalentovani, a nisu došli do svog maksimuma. Zašto je to tako, verovatno ima mnogo razloga, ali mislim da su ključne stvari volja i karakter. Stalno pričam i na nekom višem nivou, čak i na nivou reprezentacija, šta odvaja igrače? Karakter. Znači, na početku nekog bavljena sportom, važna je volja, a kasnije kako deca odrastaju, mislim da je pitanje karaktera. Kada pričamo o talentu, mislim da je talenat i da se dobro trenira i da se dete posveti. To je isto vrsta talenta. Da li je neko skočan ili brz, to sigurno olakšava da se kasnije eventualno igra vrhunska košarka, ali sam siguran da bez ovih stvari koje sam rekao nijedan igrač ne može da se bavi košarkom na način na koji bi on želeo, bez obzira na fizičke predispozicije.
NIJE OPTIMISTA
Nažalost, nije optimista po pitanju budućnosti srpske košarke. Štaviše…
– Nisam preveliki optimista. Mislim da ne pratimo situaciju u srpskoj košarci na način na koji bi to trebalo. Mi smo na nekim ostacima bivše nam države. Mnogo nam nedostaju sportski radnici i to je jedan od problema srpske košarke. Mislim da kako vreme ide, da smo otišli u jednom pravcu gde najveći klubovi mnogo više potenciraju rezultat i to je ono otprilike što je usađeno u taj sistem. To su takmičenja gde se igra na najvišem nivou, gde se traže najbolji rezultati, ali mislim da probleme u radu sa mlađim kategorijama niko ne primećuje. Na primer, pre jedno 15-ak godina, Cerak je u kvalifikacijama za jednu kvalitetnu juniorsku ligu izgubio od Superfunda, za koji su igrali Nemanja Bjelica i Sava Lešić. Za Cerak je tada igrao, na primer, Andrej Džaković, kasnije kapiten FMP-a. I u drugim manjim klubovima su igrali košarkaši koji su bili reprezentativci, primera radi Marko Čakarević, Stefan Sinovec… Sada je teško da se pronađe igrač koji nije u ona tri kluba u Srbiji. Ne postoje više juniorske ekipe na tom nivou kao ranije i moguće da je i to što deca ne dobijaju šansu kasnije dižu ruke. Jednostavno ne žele da se bave košarkom. To je jedan od glavnih problema. Više nemamo tu ludačku energiju koju smo imali ranije i mislim da će to da nas udalji od puta na kome smo bili. Za određeni broj godina ćemo da shvatimo da više nemamo pravih šampiona, pravih asova, koje nema ko ni da napravi – rekao je Ristović, pa dodao:
– Ono što bih voleo da mi, kao mali klubovi, da animiramo tu decu da krenu da se bave sportom, košarkom, ali onda moraju i veći klubovi da preuzmu vrstu odgovornosti da ih preuzmu i da im daju šansu posle. Ono što sam siguran, a to je, da završimo u nekom optimističnom tonu, da ima i kvalitetne dece i kvalitetnih trenera. To neko treba da posloži, da se napravi jasna strategija u kom pravcu ide košarka i uopšte sport, pa više neće da bude sve crno kao što sada možda izgleda.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.