ČUVARI KOŠARKAŠKE VATRE KK Beko: Filmska priča Alena Smailagića! Uticaj menadžera je postao preveliki (FOTO/VIDEO)

Godinama nas je ceo svet nazivao “zemljom košarke”. Pet svetskih, osam evropskih i jedno olimpijsko zlato potvrđuju da smo to zaista i bili. Da li smo i dalje? MVP priznanje NBA lige našem čoveku kaže da jesmo. Da li ćemo to da budemo i ubuduće? Zlato juniora na Evropskom prvenstvu kaže da hoćemo. MaxBet Sport u serijalu “Čuvari košarkaške vatre” bavi se temom o budućnosti srpske košarke. Ko su glavni junaci svih prošlih, sadašnjih i budućih košarkaških uspeha u Srbiji? Ko su čuvari košarkaške vatre? To su klubovi koji su “pravili”, koji “prave” i koje će i u buduće da “proizvode” naše košarkaške asove. Ovo je serijal o njima!

SERIJA A: Kvota kladionice MaxBet na pobedu Fjorentine protiv Đenove u istoimenom gradu je 2.25. Početak meča je zakazan za 20.45.

Serijal „Čuvari košarkaške vatre“ nas je odveo do beogradske opštine Palilula, u delu prestonice koji se zove Kotež. U njemu je stacioniran klub sa ogromnom tradicijom rada sa mladima, čemu u prilog govori i to što je u orbitu lansirao veliki broj izuzetno kvalitetnih košarkaša, pa i reprezentativaca. U pitanju je KK Beko, čija je filozofija da se svakom detetu pruži šansa i da od malih nogu stekne zdrave navike. U ovom klubu je svake godine u pogonu oko 400 dečaka, od kojih su oko 200 u takmičarskim selekcijama.

Ovaj beogradski klub je toliko napredovao da ima 12 školi košarke na teritoriji Koteža, Borče, Ovče, Karaburme, Zvezdare i Vinče, pa ih tako možete naći u sledećim salama: OŠ „Vasa Pelagić“, OŠ „Jovan Ristić“, OŠ „Stevan Sremac“, OŠ „Rade Drainac“, OŠ „Kraljica Marija“, OŠ „Oslobodioci Beograda“, OŠ „Stevan Dukić“, OŠ „Jovan Popović“, OŠ „Milena Pavlović – Barili“, OŠ „Marija Bursać“, OŠ „Jelena Ćetković“ i OŠ „Nikola Tesla“.

Što se istorijata tiče, Beko je nastao davne 1986. godine, kao nastavak košarkaške sekcije Sportskog društva „Palilulac“. Prvobitno se zvao KK Kotež, a današnji naziv je dobio 2012. Od 2010. je čak započeo akciju besplatnog treniranja u svim školama na opštini Palilula, što je gest vredan divljenja!

Koliko Beko kvalitetno radi sa omladinom pokazuje i to što je srpskoj košarci dao sjajne košarkaše i reprezentativce poput Dejana Koturovića, Mladena Pantića, Nenada Šulovića, Aleksandra Paunovića, Nemanje Kapetanovića, Alena Smailagića… U žižu javnosti se pojavio baš po potonjem igraču, koji je direktno iz koteškog kluba otišao u NBA ligu i tako stvorio maltene filmsku priču!

RODITELJI OSEĆAJU TERET

Naš sagovornik u novoj epizodi serijala „Čuvari košarkaške vatre“ je bio Damir Bogućanin, predsednik Upravnog odbora u Beku, koji je za početak razgovora govorio o razlici u radu sa decom nekada i sada:

– Mislim da je danas dijametralno suprotno u odnosu na staro doba. Kompletan način naših života se promenio. Najekstremnije je u veliki gradovima kao što je Beograd. Nažalost, u Beogradu je taj deo sporta i dodatne edukacije spao na teret roditelja. Pre svega finansijski, a onda i u drugom pravcu. Preko privatnih časova, školica sporta i drugih aktivnosti koje deca imaju. Imam utisak da veliki broj dece i roditelja, a pre svega roditelja, sport podvlači pod neku rekreaciju, a ne pravi sport. Nekako, kada sam bio mali i kada sam trenirao, dovodila su se deca koja su zagrejana za sport. Sad, imam utisak da je sve prioritet u odabiru sporta osim sama naklonost deteta ili neke fizičke ili mentalne sposobnosti. To su blizina gde dolazi, uslovi koje dobijaju i tako dalje. Eto, tu bih napravio paralelu, ali u nekoj vremenskoj distanci od oko 20 godina.

Koliki je uticaj roditelja na današnju decu?

– Većina roditelja ide sa pobudom da dete ima neku zanimaciju. Bira sredinu gde dete može da stekne radne navike, da se polako socijalizuje van školskih aktivnosti. Ako pričamo o košarci i našem klubu, trudimo se da gajimo tu kulturu da deci pružimo i tu socijalizaciju, da nauče i da pobeđuju i da gube i kako da se ponašaju posle toga i kako da se ponašaju kada je teško, da nauče da daju svoj maksimum kada nešto rade. E sad, deca kada malo pokažu neki afinitet ili sposobnost, da su malo naprednija, da imaju preduslove da budu vrhunski sportisti, tu se pojavljuju ti roditelji koji su onako nerealno ambiciozni i nekako svom detetu stavljaju nepotrebni i dodatni teret oko vrata. Volim da kažem da tim roditeljima da je škola obavezna i da treba da bude prioritet. Vremena se jesu promenila i škola danas nije kao nekada uslov za sve, ali svakako mogu deca da se pronađu u kasnijim godinama i da završe škole i da se kvalifikuju. Ipak, redovno školstvo je neophodno, ne vanredno, ako želimo da se dete adaptira u grupi, u društvu. Opet, ako kao roditelj svom detetu nesvesno pošaljete tu poruku da ste sve karte stavili na sport, to će njemu da bude veliko breme kroz godine ako ne uspe u tom sportu ili bude imao teških perioda u njemu. Zato se trudimo roditeljima da prezentujemo to. Deci takav teret jednostavno ne treba.

Na pitanje šta bi dete trebalo da poseduje od predispozicija da bi postalo košarkaš, odgovorio je:

– Vratio bih se na Vaše prvo pitanje. Vremena su se promenila i taj balans u nekih 100 posto verovatnoće da će neko biti profesionalni sportista, ranije je taj balans išao ka talentu. Nekada davno je bilo potrebno 50-60 posto talenta, a 40 posto nekih drugih stvari. Talenat sada gubi na značaju, a dobija se na značaju radna etika, posvećenost, fanatizam, upornost, malo sreće… Naravno, sve više dolazi do značaja i tehnologija. Na koji način se trenira. To nekako trenutno nema veze sa školom košarke. Mi u klubu se trudimo da deca koju regrutujemo pokušavamo da ih motivišemo da vole košarku i da im onda ništa ne bude teško kroz godine napornog rada.

DA SE DECI PRUŽI ŠANSA

Zanimalo nas je i šta bi Bogućanin promenio, unapredio ili dodao srpskoj košarci, kako bismo u budućnosti lakše pravili igrače od talenata:

– Mislim da je uticaj menadžera postao preveliki, zbog čega smo i izgubili kult reprezentacije, pa se danas igrači ne odazivaju kao ranije. Što se tiče samih pravila, mislim da moramo da se vratimo starom načinu razmišljanja, iz doba stare Jugoslavije. Suština svega toga je da se mladim momcima da šansa. Pričamo godinama o decentralizaciji, a idemo ka čistoj centralizaciji, da dva, tri ili četiri kluba imaju najbolju decu iz cele Srbije. Pre svega mislim na Crvenu zvezdu i Partizan, kao i na Megu koja pokušava da parira u svemu tome. Mislim da je potrebno da mladi momci, kao što su nekada davno, sa svojih 15 ili 16 godina igrali važne uloge u svojim klubovima. Danas smo došli do toga da su u klubovima najmlađi igrači imaju 22 godine. Ta granica se pomerila. Ti mladi igrači, kao na primer Nikola Topić, nemaju adekvatnu priliku da igraju kako bi brže košarkaški sazreli. Tako da, treba da se deo košarkaške mape proširi na celu Srbije, jer u svakom gradu ima neki Topić, koji bi u juniorskom uzrastu igrao seniorsku košarku.

Za kraj nas je zanimalo da nam kaže nekoliko reči o Alenu Smailagiću, koji nažalost nije u redovima reprezentacije Srbije za Svetsko prvenstvo zbog toga što se razboleo:

– Mi smo naš rad bazirali na toj nekoj, možda će ružno da zvuči, proizvodnji igrača. Radimo sve što je u našoj moći da im ostvarimo snove. Jedan od njih je Alen Smailagić, koji je ponikao u našoj školi košarke. Alen je baš koteško dete, Kotežanac, gde je nastao naš klub. On stvarno ima neku srećnu zvezdu u smislu jako mali broj momaka uspe da dođe na taj radar najvećih klubova. Imao je sreću da bude na pravom mestu u pravo vreme, da skautima zapadne za oko. Mi smo mu kao klub bili bitan poligon da može sve to da pokaže kroz te godine. Kao vrlo mlad je počeo da nastupa za seniorski tim, a mi smo tada igrali Drugu mušku ligu, nekada treću… Bio je zapažen i uspeo je da se domogne Amerike. Posle te Amerike je imao malo izazova u svom radu i posvećenosti. Mislim da su Željko i Partizan uspeli da ga vrate na stari put i šteta je za ovu godinu, jer mislim da je reprezentaciji mogao značajno da pomogne.