Hajde da zamislimo šta bi se desilo, ili kakve bi reakcije bile, da, na primer, u Crvenoj zvezdi ili Partizanu igraju samo Srbi. Ili, da u Radničkom iz Niša ili Kragujevca igraju samo Nišlije i Kragujevčani. Doduše, ovaj primer je jedinstven i rekli bismo – neponovljiv.
Naša kladionica nudi kvotu 2.70 za pobedu Srbije na gostovanju Mađarskoj.
Baš takav primer nam dolazi iz Baskije, provincije na krajnjem severu Španije, uz granicu sa Francuskom. Trenutno, u španskoj Primeri igraju tri baskijska kluba, Atletik Bilbao, Real Sosijedad iz čuvenog letovališta San Sebastijana i Alaves iz Vitorije, ali samo jedan ima posebno pravilo da njegov dres mogu da nose samo Baskijci – Atletik.
Loptu su u Baskiju doneli, a ko drugi nego Englezi. Iako je Atletik nastao 1903, kao godina osnivanja vodi se 1898, kada je lopta prvi put počela da se kotrlja severom Španije.
Možda je široj fudbalskoj javnosti manje poznato da su crveno-beli treći najtrofejniji klub na Iberijskom poluostrvu, iza Reala i Barselone, ali sa značajnim manjkom u trofejnoj sali. Atletik je osam puta bio šampion Španije i 23 puta pobednik Kupa Kralja. Oba pehara su vezana za sada već davnu prošlost. Dogodine će da se navrši tačno 40 godina…
Međutim, uz Real i Barsu, Atletik je još po nečemu jedinstven. Pored velikana španskog i svetskog fudbala, jedini je klub koji nikada nije ispao iz španske elite!
Vratimo se toj posebnosti kluba iz grada u kojem živi nešto više od milion stanovnika. Još početkom prošlog veka stvorena je krilatica „Con cantera y afición, no hace falta importación“, ili u prevodu „Sa domaćim igračima i navijačima nema potrebe za strancima“.
Toga se u Bilbau drže i dan, danas. Doduše, vremenom je došlo do odstupanja od tako tvrdokornog stava. Tek tamo, osamdesetih godina prošlog veka, dozvoljeno je da crveno-beli dres nose i „stranci“, pod uslovom da su ponikli u omladinskoj školi Atletika, ili u komšiluku. Jedan od njih je sadašnji trener Ernesto Valverde, igračka legenda kluba, inače čovek sa potpuno drugog, zapadnog kraja Španije. Ulaznicu mu je obezbedila činjenica da je fudbalski odrastao u Baskiji, u Alavesu.
Ipak, najpoznatiji primer je Injaki Vilijams, već godina udarna igla Atletika. Kao i njegov osam godina mlađi brat Niko, 29-godišnji Injaki je poreklom iz Gane, ali je kao junior ušao u omladinsku školu kluba i tako stekao pravo da igra. Za klub je već odigrao 391 utakmicu i postigao 90 golova.
Najnoviji primer je Ojhan Sanset. Taze debitant u selekciji Španije nije Baskijac, jer je rođen u susednoj pokrajini Navara, u Pamploni. Ipak, ima baskijske korene. Dovoljno za čuvenu klupsku politiku.
Klupska legenda je Aric Aduriz. Sada već penzioner rođen je u rivalskom San Sebastijanu, ali u Sosijedadu iz rodnog grada nikada nije igrao. Tokom tri navrata u Bilbau, odigrao je 313 utakmica i postigao 149 golova. U zasluženu penziju je otišao proleća 2020, kao 39-godišnjak.
Rekosmo da je Atletik treći najtrofejniji klub u Španiji, ali je već godinama sinonim za nešto malo više od zlatne sredine. U poslednjih 25 godina, samo jednom je bio bolji od četvrtog mesta, 1998. kao vicešampion. Doduše, za to vreme nisu bili ni slabije plasirani od 13. pozicije na kraju La Lige. Proletos su završili kao osmi.
Klub koji igra na novom Stadionu San Mames, sagrađenom pre tačno 10 godina, tik pored srušenog starog, kultnog objekta istog imena, trenutno je na „svom“, četvrtom mestu La Lige. Doživeo je dva poraza, a jedan od njih je posebno bolan, od najvećeg, lokalnog rivala Sosijedada. Pred reprezentativnu pauzu je oživeo, pobedivši slabašnu Almeriju.
Kako god, Bilbao živi za njegove „rohoblankose“, mada se to na baskijskom jeziku kaže sasvim drugačije. I nada se povratku slavnih dana.
Nišlije i kragujevčani nisu srbi?
Ja sam Nišlija i veći sam Srbin od tebe koji si došao u Beograd da izigravaš Gospodu iz neke džungletine,došljaka jedan