Ko ne misli da su Novak Đoković i Nikola Jokić najbolji srpski sportisti u 21. veku ne mora dalje da čita ovaj tekst.
Ja mislim da jesu. Svaka čast herojima iz Indijanapolisa 2002, svaka čast onoj fudbalskoj reprezentaciji Radomira Antića iz 2009, svaka čast Jasni Šekarić i Ivani Vuleti, vaterpolistima, odbojkašima… Naklon do poda svima njima, i onima koje nisam spomenuo, ali postoje dvojica koji su iznad svih njih – Đoković i Jokić.
Zaboravne da podsetim da je Đoković u ovom veku četiri puta proglašavan najboljim sportistom sveta (u 2012, 2015, 2016. i 2019. godini). Nagrada Laureus, koju je osvajao na kraju tih godina, smatra se priznanjem da od njega na kugli zemaljskoj nije bilo boljeg. Jokić je u NBA ligi dva puta zaredom bio MVP, najbolji među skoro 500 najboljih košarkaša sveta, a ove sezone mu je to priznanje izmaklo na volšeban način.
Međutim, postoji nešto zajedničko ovim dvema sportskim gromadama, nešto o čemu želim da pišem, a to je da se njihove karijere i događaji koji ih prate nekako ukrštaju. Nažalost, nisu paralele nego su ukrštene linije, jedna ide nagore, druga stremi ka dole.
Evo, 22. maja Novak Đoković će da napuni 36 godina. Da ga je neko pre petnaestak godina pitao da li će igrati i pred kraj četvrte decenije života, ubeđen sam da bi mu Nole odgovorio – ma, šta vam pada na pamet?
KRIZA I UZLET
Nikola Jokić je 19. februara napunio 28. „Bucko iz Sombora“ odavno je postao monstrum iz Denvera, ali – najbolje godine su tek pred njim.
I dok Jokić svako drugo veče obara sopstvene istorijske rekorde, Đoković svaki drugi turnir završava onako kako ne želi. Na Australijen openu je imao rupturu mišića zadnje lože i uprkos tome je poneo šampionski pehar. Potom je na Srpskom Openu u Banjaluci imao silnih problema sa laktom, što je rezultiralo porazom od Dušana Lajovića. Najzad, na nedavnom turniru u Rimu bolelo ga je rame, uzimao je medicinske tajmaute i pio pilule protiv bolova, ali ni to nije pomoglo, savladao ga je Norvežanin Rune.
Očigledno da postoje neke granice preko kojih nikakav trening ili način života i ishrane ne mogu da se izbore. Novakovo telo je istrošeno, a kako i ne bi posle profesionalne karijere duge skoro 18 godina. Ako je trenirao svakog dana ili igrao mečeve na turnirima, za tih 18 godina je udario lopticu bar nekoliko miliona puta. Baš svaki od tih udaraca znači maksimalnu aktivnost celog tela – od mozga koji smišlja šta treba da se uradi, preko nogu koje stvaraju najbolju poziciju za ono što je mozak smislio, pa do ruke koja to finalizuje. Potrošnja je ogromna i tu vreme ne može da se zaustavi. Uostalom, zamislite sebe da ste svakog dana u proteklih 18 i kusur godina bili u telu Novaka Đokovića. Da li bi vas nešto bolelo?
Dakle, očigledno je da je Đokovićeva karijera u ovom trenutku u krizi kojoj ne može tačno da se odredi kraj. Niti kakav će biti, čak i ako trijumfuje na predstojećem Rolan Garosu. Uostalom, zna on to i sam i to bolje nego bilo ko od nas.
Nikola Jokić? Pa on je posle svake utakmice svog Denvera sve odmorniji i raspoloženiji da obara nove NBA rekorde. Samo u ovoj još uvek nezavršenoj sezoni oborio ih je bezbroj i svrstao se odmah uz legendu kakva je Vilt Čemberlen. Decenijama se smatralo da se nikad više neće pojaviti košarkaš kakav je bio Čemberlen, a evo sada je tu Jokić koji sa neviđenom lakoćom briše njegove istorijske podvige i upisuje svoje ima na vrh večnih lista NBA lige. Njemu je 28, i pred njim su najbolje godine. I u igračkom i u fizičkom smislu.
Dakle, kao što sam rekao, karijere su im se nekako ukrstile, ali tako što jedan (Đoković) herojski pokušava da se održi u vrhu, dok drugi (Jokić) napreduje kao brzi voz.
ZAVITLAVANJE I NERVOZA
Oba ova naša asa svesni su trenutka u kome se nalaze. Na konferencijama za štampu u Americi Jokić se zavitlava sa novinarima i daje šeretske izjave. Kakve i priliče superstaru za koga stručnjaci tvrde da sve što radi dolazi iz njegove glave, a ne iz tela. Na drugoj strani, Novak Đoković se sve češće svađa sa sudijama, ima oštre reči i za svoje protivnike, a nedavno je u Rimu bio neuobičajeno surov i prema Goranu Ivaniševiću, svom treneru i ostalim članovima stručnog štaba.
Najzad, nekako se pogodilo da su se karijere ova dva asa ukrstile i na još jednom polju. Najpre je košarkaški klub Džoker iz Sombora, koji je u vlasništvu Nikole Jokića, ostvario istorijski uspeh plasmanom u Košarkašku ligu Srbije, najviši rang takmičenja u našoj zemlji. U slavlje se video linkom iz Denvera uključio i sam Jokić.
Samo nekoliko dana kasnije saopšteno je da Novak Đoković vraća Beogradu terene svog teniskog centra na Dorćolu i gasi svoj klub. Razlozi za ovaj potez još uvek se nagađaju, nije još jasno da li je Đoković rešio da pokida neke veze ili ima bolju opciju koju namerava da iskoristi. U svakom slučaju, saznaćemo to uskoro, ali u ovom trenutku činjenica je da je Teniski centar „Novak“ ugašen.
Eto, to su te paralele koje mi bodu oči u vezi ova dva asa.Neka me niko ne shvati pogrešno, samo govorim o neminovnim zakonima prirode i ništa drugo. I još jednom da ponovim ono što sam bezbroj puta rekao: nikad neću moći da se dovoljno zahvalim Bogu ili sudbini, što sam živeo u vreme kad Srbija ima najboljeg sportisti sveta, i najboljeg košarkaša planete. Ubeđen sam da se takva situacija neće ponoviti vekovima i zato sebe i sve vas koji ovo čitate smatram srećnim ljudima koji imaju najlepšu satisfakciju za svoju ljubav prema sportu.
I još nešto: voleo bih da sam negde pogrešio. Čak želim da jesam…
Trla baba lan…Ostojićuu,ovo,ono… Prijavljujem se na konkurs za kolumne i pisaću za dž.
Prosli put o „katabazi“, za koju ocigledno nije ni cuo iz knjizevnih dela, vec iz neke serije, pa je pogresno i preveo. Jedan neobrazovani kvazinovinar koji s vremena na vreme velica grobarska uspehe, a umanjuje Zvezdine, sada tako pise o Novaku, trazeci neke paralele, ukrstanja u divergentnim karijerama. Ovaj tekst nema bas nikakvu poentu kao ni gomila proslih, Ostoja!