Veliki borac i veoma bitna karika Crvene zvezde. Profesionalac za sve zadatke. Seku Sanogo je opravdao očekivanja u crveno-belom. Igrač je na kog šef stručnog štaba Dejan Stanković može uvek da se osloni.
Miljenik je navijača. Svojom požrtvovanošću podiže borbenost u timu i atmosferu na tribinama. U emisiji „Zvezdin Indirekt“ pristalice kluba iz Ljutice Bogdana mogli su da ga upoznaju u sasvim drugaijem svetlu.
Malo je nedostajalo da vezista sa Obale Slonovače završi karijeru u Evropi praktično na samom početku. Razlog je bizaran – zima.
– Kada sam krenuo u Švajcarskoj, bila je zima i samo sam želeo da se vratim kući. Nisam izašao iz svlačionice na prvom treningu. Došao je trener i rekao mi da treba da izađem i treniram, a ja sam poručio da ne želim jer je hladno. Nisam prepoznao gde živim, a kuća se nalazila pored stadiona. deset puta sam je obišao, da bih ušao u starački dom i tražio da mi pozovu taksi. Odbili su me jer živim pored, ali ja zbog zime nisam ništa mogao da vidim. Bilo je traumatično – rekao je Sanogo u emisiji.
Fudbalski put ga je usmerio u Beograd i Srbiju.
BEOGRAD JE PRELEP
-Ni u jednom trenuku nisam zamišljao sebe u Beogradu. Kada su mi predložili da dođem, pomislio sam da će da bude čudno zbog onoga što sam čuo o Srbiji, a na moje iznenađenje bilo je suprotno. Srbija je lepa zemlja, a Beograd je lep grad.
Sviđa mu se život ovde.
– Imam veoma lep život u Beogradu. Mnogo sam srećan ovde, grad je prelep, moja porodica se divno oseća, lepo sam dočekan. Ljudi su topli i veseli, životna radost mi je najbitnija. Dopada mi se kako ovde plešu, skroz je drugačije nego na Obali Slonovače.
Evropa nije bila prioritet.
– Imao sam prilično srećno detinjstvo, bio okružen porodicom i nije bilo neophodno da rano dođem u Evropu. Rat me je naterao da razmišljam o drugim državama. Profesionalni fudbal sam počeo sa 17-18 godina. Sreća je sto sam upoznao dobre ljude, pomogli su mi da odem u Švajcarsku.
Porodica na startu nije bila da se bavi sportom vec da zavrsi fakultet.
– Moja porodica nije želela da igram fudbal, hteli su da idem u školu. Majka nije to smatrala poslom, a rekao sam joj da ću uspeti. Imao sam dobre ljude oko sebe.
TREMA ZBOG OCA
Vezista je bio uporan, pa je dobio pohvale najbližih.
– Roditelji su mi rekli da igram fudbal i da idem u školu ili više neće da me izdržavaju. To je bila mala pretnja. Odgovorio sam da želim da se bavim sportom, a otac me je upitao od čega mislim da hranim porodicu. Odgovorio sam da ću to da radim novcem od fudbala, na šta je on rekao da čeka da to vidi. Dugo nije dolazio na moje utakmice, kad je prvi put bio tu imao sam veliku tremu. Jako su ponosni na mene. Prvi moj meč koji je gledala moja majka je bio protiv Milana, ali mi je mladji brat otkrio da ga je gledala samo pet minuta. Odavno se profesionalno bavim fudbalom, ali ga nikada ne gleda. Plaši se i stalno misli kako će mi polomiti nogu i da je sve gotovo ako padnem – poručio je Sanogo.
Priznaje da nije bio dobar đak.
– Nisam bio dobar đak, da se ne lažemo… Nisam dobar primer mlađima, često sam odsustvovao sa časova, ali sam voleo istoriju i geografiju.
Dva najradosnija momenta:
– U fudbalu potpis prvog ugovora, a u životu rođenje blizanaca.
Otkriva i najteži trenutak:
– Kada sam bio mlad i kada mi je trener rekao da ne mogu da se bavim fudbalom jer nisam dovoljno dobar.
PROČITAJTE JOŠ: