(od izveštača MaxBet Sporta iz Minhena)

– Pobedićemo Bajern i u Minhenu i u Beogradu.

Ovu rečenicu je 1991. godine izgovorio Dragan Džajić, uz Vladimira Cvetkovića tvorca evropskog šampiona iz Ljutice Bogdana. Delimično je Džajić bio u pravu – Zvezda je pobedila Bajern „samo“ u Minhenu.

Naša kladionica nudi kvotu 1.85 da će na meču Srbija – Mađarska biti postignuto više od 56 golova.

Sećaju se Zvezdini navijači one aprilske noći u Minhenu, sjajne igre i pobede, golovima Pančeva i Savićevića, posle „bega“ od tridesetak metara. Minhen je tada osvojen, nešto kasnije i Bari i Evropa.

Posle pehara namenjenom osvajaču Kupa šampiona, Olimpijski stadion u Minhenu je postao jedan od „svetliišta“ Zvezdinih pristalica. Tada, na tom mestu, san o evropskoj tituli je postao stvaran, a te dve reči „evropski šampioni“ počele su da se izgovaraju mnogo glasnije.

Olimpijski stadion je izgrađen za potrebe Olimpijskih igara u Minhenu 1972. i bio je Bajernova kuća do 2005. godine. Sada je to zdanje praktično „živi mrtvac“.

Poput kvrgavih i tankih staračkih ruku reflektori i dalje stoje nadvijeni nad terenom, ne dozvoljavajući mraku da zagospodari čitavim Olimpijskim parkom.

Tu su i blagajne za karte i ulazi, ali više nema navijača Bajerna. Ni Zvezde. Više nema ni fudbala. Niko više na terenu ne trči za loptom. Prazne tribine deluju kao stecište duhova nekadašnjih fudbalskih fanatika sa crveno-belim šalovima. I boje spajaju Bajern i Crvenu zvezdu, ne samo taj dvomeč u polufinalu Kupa šampiona.

Nema katanca, ali na fudbal je stavljen katanac. Sada se na Olimpijskom stadionu, kako nam je rekao Kristijan Šmit, održavaju takmičenja u atletici i razni koncerti.

Bez fudbala i Bajerna to je samo gomila betona i gvožda kojima je ukradena duša. Za „delije“, međutim, ta aprilska minhenska noć nikada neće da prestane. I sada bi, možda, mogli da se čuju aplauzi najvatrenijih pristalica beogradskog kluba toj najvećoj generaciji Crvene zvezde koji su još pre više od 30 godina ušli u pukotine Olimpijskog stadiona…