Partizanovo dete. Neko ko oseća klub i voli ga svim svojim srcem. Od osme godine je u Humskoj 1, a njega ako pitate nikada je ne bi napustio. Vredno radi, trudi se i bori za minutažu. Moramo da priznamo da je za sada dobijao na kašičicu, ali veruje da će u budućnosti to da se promeni.
„Grobari“ ga vole iz više razloga. Prvi i osnovni definitivno je zbog njegove ljubavi ka crno-belim bojama, a drugi je taj što je on neko ko je davao maksimum na večitim derbijima, a često i svojim dobrim potezima donosio zadovoljstvo navijačima u ovim teškim godinama kada su u pitanju međusobni dueli večitih rivala.
U intervjuu za MaxBet Sport pričao je vezista Partizana Mateja Stjepanovića. Mladi fudbaler je otvorio svoju dušu i ispričao o lepim, ali i teškim trenucima u crno-belom dresu.
Međutim, kada je ljubav jaka, ona se ne gasi. A Stjepanović i Partizan su jedno. I u dobru i u zlu. Ovako je sve počelo.
– Došao sam u Partizan sa osam godina iz škole fudbala „Trijumf“ iz sremčice. Na jednoj utakmici me primetio trener Zvonko Popović i kontaktirao moje roditelje. Od rođenja samo znam za Partizan i bio sam oduševljen. Već na prvoj utakmici sam dao dva, tri gola i ostao sam u klubu. Nije bilo lako, putao sam sam autobusom sa osam godina do stadiona Partizana iz Sremčice. Tu mi je tata rekao da morao da odlučim da li ovo želim i da probam da iskoristim šansu karijere. Bio sam kapiten od pionira do omladinaca. Osvojili smo pionirsku ligu, tačnije, osvojio sam u mlađim kategorijama sve što može da se osvoji. Trebalo je tada možda i više momaka da se priključi prvom timu – kaže Stjepanović.
PETRIĆ ME JE UVRSTIO U PRVI TIM
Kakav je osećaj bio kada ste pozvani u prvi tim?
– Gordan Petrić je bio taj koji me je prvi pozvao na pripreme sa prvim timom. Bilo je to u januaru 2023. godine. Tada mi je isticao ugovor i pričao sam sa ljudima iz klube posle povratka sa priprema. Oni su bili zadovoljni i ponudili su mi novi ugovor. Debitovao sam tog proleća kod Duljaja. Neverovatan je osećaj bio kada sam istrčao na teren pred našim navijačima. Bili su me vratili da igram sa omladincima Ligu šampiona. Kanute je imao kartone, pa sam dobio priliku da zaigram u Kragujevcu i zabeležio sam asistenciju. Sada još čekam na prvi pogodak. Igrao sam i kasnije protiv Radničkog 1923 kod kuće, to je bio moj prvi start i 90 minuta za Partizan. I onda, samo tri dana kasnije, derbi… Nisam mogao ni da pomislim da ću da igram.
Ko vam je prvi saopštio da ćete da budete starter u derbiju?
– Nekoliko dana pre derbija prišao mi je kondicioni trener i rekao da se spremim, da postoji šansa da počnem derbi od prvog minuta. Igrali smo protiv nikada jače i skuplje Zvezde. Noć pre derbija nisam mogao da spavam u karantinu. Lakše bi mi bilo da je utakmica bila u devet ujutru, ceo dan sam razmišljao o tome. Ceo dan sam bio i na vezi sa roditeljima. Bio je pritisak do početka meča, ali čim je počeo derbi imao sam osećaj kao da sam odigrao desetak takvih mečeva. Posle sjajno odigrane utakmice sam plakao od sreće i nisam mogao da se smirim. Od tolikog plača dobio sam temperaturu. Momci su posle toga išli na proslavu, ja nisam mogao. Otišao sam kući u krevet sa temperaturom.
POSLE DERBIJA SU DOVELI OVUSUA I KASTILJA, A JA SAM TRČAO KRUGOVE
Kako to da ste posle sjajnog derbija bili treća opcija na svojoj poziciji tokom proleća?
– Počele su pripreme i očekivao sam da ću da nastavim da igram. Naravno, znam da niko ništa neće da mi da, ali sam zaslužio. Trenirali smo 10 dana u Beogradu i onda smo otišli na Kipar. Tada smo doveli Ovusua i Kastilja na mojoj poziciji, odmah mi je to bilo čudno. Na treninzima tokom priprema bio sam višak, trčao sam sa strane u krug. To mi je psihičko bilo jako teško. Oni treniraju, a ja sa strane. Tada sam se razočarao i u trenera i u fudbal, a i u sebe. To mi je bio mnogo težak period, da ja posle derbija trčim u krug. Nijednom mi trener nije prišao da mi kaže zašto je to tako. Ćutao sam i trenirao. Nisam neko ko bi se svađao. Volim ovaj klub više od svega, nikada ne bih uradio nešto protiv ovog kluba. Tog proleća sam ušao na onaj derbi kada smo izgubili 2:1, ispostavilo se da sam igrao od derbija do derbija…
Da li se promenila situacija dolaskom Aleksandra Stanojevića?
– Tokom leta sam želeo možda i da odem negde gde ću da imam minute. Došao je Stanoje, očekivao sam da ću da dobijem veću minutažu. Kada smo se vratili sa priprema iz Slovenije, prišao sam treneru i pitao ga šta misli o meni i da li računa na mene. Rekao je da je prezadovoljan i da sam potreban zbog bonus pravila pre svega. Otišlo smo u Rusiji i tamo sam od tri utakmice odigrao samo 45 minuta. Ponovo nisam dobio naznake da ću da igram, ali sam ostao.
Bili ste ključan čovek u prvom kolu kod pobede u poslednjem napadu. Ni to nije promenilo situaciju?
– U prvoj utakmici prvenstva protiv Napretka Stanojević je odlučio da me ubaci u igru u završnici utakmice. Tu sam u 93. minutu učestvovao u akciji kod gola. Poslao sam odličnu i ključnu loptu kod gola Saldanje. Ponovo sam očekivao da ću da počnem utakmicu. Međutim, mene ponovo nema u sastavu. Dobio sam priliku na Ubu 10 minuta protiv Jedinstva na rezultatu 4:0 za nas. Ne znam šta više da uradim da dobijem veću minutažu.
MILOŠEVIĆ SE PONAŠAO KAO DA NE POSTOJIM
Kako je to bilo u periodu kada je trener bio Savo Milošević?
– Dolaskom Sava Miloševića bilo je kao da ne postojim. On me uopšte nije video. Stavio je Ovusua pre mene, nisam ni dobio priliku. Igrao sam dva minuta protiv TSC-a. Kod njega mi je isto bio težak period. Na treninzima sam davao sve od sebe, čak me je i on hvalio. Dođe utakmica, vodimo ubedljivo, a ni tu mi nije davao priliku. Jedino sam dobio priliku kod Mareta Jovanovića. On je veliki „grobar“ i zna šta je dete Partizana.
Da li vas mala minutaža motiviše da se za nju izborite u većoj meri?
– Teško je da me to motiviše. Kada ne igram, ja treniram i privatno. Jedan trening dnevno sa klubom, a jedan individulano. Pokušavam da nadoknadim to neigranje, mada utakmicu ništa ne može da zameni. Znam da radim za sebe. Najteže je u glavi, moram da se izborim s tim, ali to mi je posao.
Da li česta promena trenera možda uticala na vašu minutažu?
– Meni to nije smetalo. Znam da radim sve što je do mene. Od treninga do utakmice. To su sve trenerove odluke. Moja pozicija zadnji vezni je odgovorna, možda se oni i plaše da stave mladog igrača na tu poziciju. Nisam više ni mlad, odigrao sam derbi 90 minuta, zašto onda ne bih mogao da odigram protiv neke slabije ekipe. Mislim da sam ponovo bio zaslužio da igram više.
Gledali smo vas u Partizan na različitim pozicijama u timu. Koja je ta koja Vama najviše odgovara?
– Zadnji vezni je moja primarna pozicija. Ne smeta mi da igram ni desnog beka. U mlađim kategorijama sam igrao i štopera. Volim da igram i centralnog veznog, u omladincima sam se ubacivao više gore. Ipak, zadnji vezni je moja pozicija.
Bod Partizanu u poslednjem derbiju jesu doneli Natho nad kojim je bio penal i Nikolić koji je dao gol, ali ključan potez bila je vaša lopta u šesnaesterac. Kako ste videli tu situaciju?
– Drago mi je da sam ponovo na derbiju dobio šansu. Sigurno da ima razloga za to što me je trener ubacio tada, a nije pre toga. Dobio sam pet, šest minuta plus nadoknadu vremena. Mislim da sam uradio sve što sam mogao, doprineo sam i u defanzivi i u ofanzivi. Bila je ta moja lopta ključna za penal kod trećeg gola. Drago mi je da sam imao učinak protiv najvećeg rivala i što nismo dozvolili da nas poraze. Nadam se da su to primetili i ljudi koji bi to trebalo da primete.
SANJAM DUPLU KRUNU SA PARTIZANOM
Koje su vaše želje koje sanjate u dresu Partizana?
– Moja najveća želja je dupla kruna sa Partizanom! Ove sezone to nije realno, ali evo neka ove to bude Kup i pobeda protiv Zvezde u finalu. To bi mi bilo kao titula ove sezone.
Koji su vaši lični ciljevi u karijeri?
– Cilj mi je Premijer liga. Trenutno sam daleko od toga. Moram da pronađem sebe u nekoj sredini. Da li će to da bude Partizan ili negde druge ne znam. Imam 21 godinu, ako ovde ne budem imao minute, moraću negde drugde da se pokažem kako bih ostvario svoj cilj.
Šta za vas lično znači Partizan?
– Partizan je za mene sve, Partizan je za mene život. Od malena sam išao na svaku utakmicu. Nikada neće moći da zaboravim utakmicu sa Augzburgom. Gledao sam sa tatom na istoku, plakao sam posle poraza 3:1 na tribini…
Za kraj, koja je vaša poruka za navijače?