Fudbalski derbiji nose posebnu draž, a pogotovo oni gradski. Mnoge zemlje imaju gradske derbije, koji su praznici fudbala. Dejan Stanković može da se pohvali da je učestvovao u nekoliko takvih mečeva.
On je tokom karijere igrao za Crvenu zvezdu, Lacio i Inter, a potom je sedeo na klupi crveno-beluh. Sada je trener Ferencvaroša i za mađarske medije je pričao upravo o tome.
ČOVEK PATI DUPLO
– Svaki od njih je potpuno različit. Beogradski derbi je za mene lična stvar. Ako izgubiš, moraš da svariš poraz i kao navijač i kao igrač. Ili čak kao trener i navijač, što se meni kasnije i desilo. U takvim situacijama čovek pati dvostruko. Derbi između Lacija i Rome predstavlja bitku dijametralno suprotnih načina života i stavova. U Beogradu su ljudi isti, samo su boje drugačije. U italijanskoj prestonici je situacija drugačija. Atmosfera u Rimu je uvek bila neverovatno vruća tokom svih utakmica – rekao je Stanković i dodao:
– Možete da izađete dve nedelje pre i dve nedelje posle derbija i navijači traže da se slikaju, slave sa vama… Ali u slučaju poraza, bolje da ne izlazite iz kuće. Milanski derbi je kao da ste u milanskoj Skali, kao da ste u pozorištu. Svojevrsni urbani spektakl sa 82.000 navijača. Od toga 70.000 navijača bodri jedan tim, 10.000 drugi. To je derbi koji govori o prestižu, lokalna je atrakcija u kojoj svi uživaju. Pobedili ili izgubili, svet se ne raspada. Poenta je da da jedna strana sutradan može da kaže kako je danas dobar dan, jer smo pobedili gradskog rivala.
EMOTIVNO ISCRPLJEN
On je prošlog leta napustio klupu Crvene zvezde posle ispadanja od Makabija u kvalifikacijama za Ligu šmpiona.
– Da sam ostao, verovatno bih osvojio još jednu titulu i sada bismo bili u grupnoj fazi Lige šampiona. Nisam imao problem sa pritiskom. Navikao sam na to, ali sam emotivno bio potpuno iscrpljen. Nije mi ostalo energije u rezervi. Prilično sam strastvena osoba, živim za utakmice, za situacije, želim da budem deo svog tima i kluba na svakom sastanku jer mogu da radim isključivo čitavim srcem. Posle eliminacije od Makabija, osetio sam da su mi kao navijaču, bivšem fudbaleru i kao treneru snovi osiromašili, i to me je u potpunosti emotivno iscrpilo.
Mađarske novinare je interesovalo da li bi opet seo na klupu Zvezde.
– Nikad ne reci nikad. Ne gledam u budućnost, već živim isključivo u sadašnjosti i volim svoj trenutni posao. Mogu da radim za veliki klub, u asocijaciji čija istorija govori za sebe sa 70 trofeja, koja ima 28-29 olimpijskih medalja, koja je dala mađarskom fudbalu toliko sjajnih fudbalera. Srećan sam što sam ovde, zahvalan predsedniku i svima koji su verovali u mene i dali mi ovu šansu. Stoga, borba za klub predstavlja veliki izazov. Znamo da moramo da igramo kvalitetan fudbal, postižemo golove i osvajamo trofeje. U isto vreme, ovo je uobičajena situacija za mene. Kada radite u tako prestižnom klubu, morate biti spremni na izazove – zaključio je Stanković.