Polemika se razvila odmah posle večitog derbija u ABA ligi, koji je odigran 28. novembra. Rasplamsala se nedelju dana kasnije posle „istorijskog“ derbija ista ova dva tima, Partizana i Crvene zvezde, u Evroligi. Ukratko: ko više forsira domaće košarkaše? Ko ih zapostavlja? Kakvu ulogu imaju kod Obradovića, a kakvu kod Ivanovića? Kakvu korist srpska košarka ima od domaćih igrača koji igraju u ova dva kluba? Činjenica je da je Zvezda dva puta pobedila. I da je Duško Ivanović dva puta nadmudrio Željka Obradovića. Uostalom, rezultati to potvrđuju.
U oba meča nešto je rasplamsalo polemiku među navijačima, a to je uloga naših, srpskih košarkaša. Odmah da kažem – postoji razlika na dve strane Malog Kalemegdana, na crveno i crno-beloj strani. Nekome će se učiniti ogromna, a neko će argumentovano reći da je minorna.
Pođimo redom.
SVE JE JASNO
Najpre o ABA derbiju. U toj utakmici, koju je Crvena zvezda dobila s 90:74, Partizan je u svom sastavu imao tri domaća igrača. Njihov zajednički učinak je bio mizeran – 4 od 74 poena. Na drugoj strani, sedam igrača sa srpskim pasošima ubacilo je čak 50 od ukupno 90 poena Crvene zvezde. Komentar, nadam se, nije potreban.
Nedelju dana kasnije, u evroligaškom derbiju, Partizan je imao četiri domaća košarkaša, koji su zajedno postigli 11 od 73 timska poena. U Crvenoj zvezdi ponovo drugačija slika – osam srpskih igrača postigla su 48 od 76 poena svog tima.
Sve ovo zvuči i izgleda jasno i nemam tu šta da dodam. Osim, možda, da za Partizan nisu mogla da igraju tri povređena igrača, na nesreću – domaća.
Uostalom, evo čime raspolažu večiti rivali ove sezone, kad su u pitanju igrači iz Srbije:
Crvena zvezda: Lazarević (26 godina), Mitrović (29), Lazić (33), Dobrić (28), Raduljica (34), Nedović (31), Ilić (22), Marković (34), Kuzmić (32), Petrušev (22) i Topić (17). Od njih su neki prešli svoj zenit, neki su u najboljim igračkim godinama (Lazarević, Dobrić, Petrušev), a neki tek najavljuju da će reprezentacija Srbije imati koristi od njih (Ilić, Topić). Zbirno, prosek godina ove jedanaestorice je – 27,8.
Na drugoj strani, Partizan ima pod ugovorom šest domaćih igrača: Vukčević (19 godina), Koprivica (22), Smailagić (22), Jovanović (19), Trifunović (22) i Anđušić (31). Njihov prosek godina je – 22,8.
Očigledna je razlika kako u broju igrača, tako i u proseku njihovih godina. Mene mnogo više interesuje budućnost srpske košake od budućnosti Crvene zvezde i Partizana, pa mogu da zaključim da ćemo u narednoj deceniji u reprezentaciji ipak više gledati sadašnje momke koji nose crno-beli dres.
Znam da se mnogi neće složiti sa mnom, da će reći da je u Obradovićevom Partizanu neuporedivo veći broj stranaca nego u Ivanovićevoj Crvenoj zvezdi. Tačno je. Trenutno ih u Partizanu ima četiri više nego kod komšija, ne računajući mogući dolazak Fakunda Kampaca među crveno-bele. Međutim, ako se gleda poslednja decenija, u Crvenoj zvezdi je ukupno igralo 62 stranca, a u Partizanu 57. Uostalom, evo tog odnosa po godinama:
2013/14: Partizan 5 – Crvena zvezda 4
2014/15: 3-4
2015/16: 3-8
2015/17: 6-6
2018/18: 5-5
2018/19: 4-7
2019/20: 9-10
2020/21: 6-9
2021/22: 7-4
2022/23: 9-5.
IMA LI TALENTOVANIH DOMAĆIH IGRAČA?
Pitanje je koga to od domaćih talentovanih igrača mogu uopšte da angažuju Crvena zvezda i Partizan. Na primer, ovog leta je reprezentacija Srbije do 20 godina osvojila prvo mesto na Evropskom šampionatu, ali – B divizije. Što prevedeno znači da su naši najtalentovaniji juniori u ovom trenutku 17. u Evropi. Evo sastava te reprezentacije:
Luka Aksentijević (Sloboda), Luka Paunović (Mega), Marko Andrić (Univerzitet Arkanzas), Aleksa Kovačević (Merlins, Nemačka), Mihailo Bošković (Dinamik), Uroš Paunović (Dinamik), Nikola Šaranović (FMP), Petar Kovačević (Mega), Pavle Stepanović (Pirot), Vojin Medarević (Dinamik), Mihailo Mušikić (Mega) i Nikola Manojlović (FMP).
Dakle – koga biste od ovih najtalentovanijih srpskih juniora izabrali da ove sezone igraju u Evroligi u dresu Zvezde ili Partizana? Ovim pitanjem zašao sam u temu koja i ima, ali i nema baš mnogo veze sa ovim komentarom. Naime, koliku to hrabrost trebaju da imaju treneri bilo Zvezde, bilo Partizana, pa da nekog talentovanog tinejdžera trpe i sačekaju da postane zvezda? Odmah da kažem – nema te hrabrosti. Niti će skoro da je bude. Ne zato što Željko Obradović ili Duško Ivanović to ne žele, naprotiv, ali to im jednostavno ne dozvoljavaju klubovi koji su ih angažovali, i koji ih plaćaju. U Evroligi, i u ABA ligi iz koje se izlučuju evroligaši, nažalost nema prostora za razvoj domaćih talenata.
Ide se na rezultat, ako njega nema strada trener i to se toliko puta do sada i dogodilo. Eventualno neki klub može dovesti u svoje redove talentovanog domaćeg igrača, ali ne zato da bi mu davao šansu, nego isključivo zato da ga ne bi uzeo rival. Čini mi se da je tako ove sezone sa Daliborom Ilićem, a prethodnih je bilo sa Petrom Rakićevićem, Borišom Simanićem, Nemanjom Aleksandrovim…
Da završim i to ne baš u veselom tonu: čini mi se da je jedina šansa za domaće igrače da se probiju u Zvezdi ili Partizanu ova – da klubovi ne plaćaju strance onoliko koliko su se obavezali ugovorima, da FIBA interveniše, da stranci dobiju raskid ugovora na štetu kluba i da jedino što preostane bude šansa za mladog domaćeg igrača. Na moju ogromnu žalost, i ovaj scenario smo više puta gledali. Čini mi se da ćemo da ga gledamo još…