Taman su se naizgled malo ohladile strasti oko formiranja fudbalske Superlige od 12 klubova, iz koje ne bi bilo ispadanja i upadanja, a stigao je glas o nečem sličnom u evropskoj košarci. Čovek koji je o tome govorio nije nikakav „autsajder“, već izvršni direktor Evrolige Maršal Glikman. Pre nekoliko dana, gostujući u evroliginom podkastu „Crossover“, on je rekao i ovo: „Optimističan sam, volim da zovem ovaj projekat Evroliga 3.0 i radujem se svemu što dolazi. Biće više timova, ali neće biti više prostora u kalendaru, zar ne? Ovaj format je fantastičan i odveo nas je na viši nivo. Ne postoji magično rešenje, ali mislim da ćemo morati da pravimo konferencije“.

Naša kladionica nudi kvotu 1.88 da će na meču Boston – Hjuston biti ubačeno više od 230 poena.

Ubrzo potom, cenjeni košarkaški portal Sportando došao je i do detalja ovog Glikmanovog plana. Ukratko, Evroliga bi imala 24 tima (umesto sadašnjih 18), igrala bi se u dve konferencije (Istočna i Zapadna), svako sa svakim u okviru jedne konferencije odigrao bi po dve utakmice, plus po jednu sa timovima iz druge konferencije. I – ono najvažnije: nema ispadanja, nema upadanja!

Možda bi naši ljubitelji košarke i „progutali“ takvu ideju, jer u njoj je predviđeno da učesnici Istočne konferencije budu Crvena zvezda i Partizan. Svima koji se raduju takvoj budućnosti odmah da kažem da u ideji fudbalske Superlige nije predviđeno da ikad zaigra bilo koji klub iz Srbije. Ali, najbolje je za početak da uporedimo ta dva postojeća takmičenja, fudbalsku Ligu šampiona i košarkašku Evroligu, onako kako izgledaju sada.

POREĐENJE SA LIGOM ŠAMPIONA

Ako je važan sportski momenat, a on podrazumeva i podjednaku šansu svima, onda je UEFA Liga šampiona (i ostala njena takmičenja) vrh demokratije u odnosu na Evroligu! Jer, u toj Ligi šampiona teoretski prvak jedne, na primer Moldavije, ima šansu da u toku iste takmičarske sezone izbori učešće u Ligi šampiona, i da je osvoji i postane prvak Evrope. Istina je da je takav scenario malo verovatan kad se uzmu u obzir budžeti klubova (pa čak i sudije koji sude utakmice), ali teoretska šansa postoji. Znam jedan klub koji je jednom iskoristio tu teoretsku šansu. Taj klub se zove Crvena zvezda, i postala je prvak Evrope 1991. Pre nje je to uspela rumunska Steaua, a ranije i sadašnji drugoligaši poput Lidsa ili Notingem Foresta.

Kakva je šansa da klub iz iste te Moldavije postane šampion Evrope u košarci? Nikakva! Jednostavno, njemu je onemogućeno da se takmiči. Pored 13 osnivača Evrolige sa A licencama, tu je još pet učesnika koji dolaze ili iz Evrokupa (pobednik), ili iz liga za koje se smatra da su elitne (Francuska, Nemačka, ABA, VTB…). Dakle, tu demokratije nema, niti je predviđeno da je bude u nekoj novoj Evroligi o kojoj je govorio Maršal Glikman.

PRIMER RUPERTA MARDOKA

UEFA je oštrim tonom odbacila svaku pomisao na fudbalsku zatvorenu Superligu, mada neki klubovi planiraju da ona startuje već od sezone 2023-24. Na drugoj strani, Evroliga podstiče zatvoreno takmičenje, što drugim rečima znači – ko ima više para da formira moćniji klub taj će igrati, bez bojazni od ispadanja, a uloženi novac će mu se ovaplotiti kroz sponzorstva. Što se samog biznisa tiče, nešto slično je još pre oko tri decenije uradio medijski magnat Rupert Mardok. On je dao ogroman novac u nagradni fond da bi se u Engleskoj formirala Premijer liga, a onda je TV prenose tog takmičenja dao isključivo svojoj Sky kompaniji. Zaradio je, i to mnogo – na prodaji satelitskih antena da bi se gledale utakmice te nove Premijer lige.

Pa čak ni Mardok nije bio toliko ortodoksan da zamisli takmičenje iz koga nema ispadanja, i u kome uvek igraju isti timovi. Upravo takva ideja je sada lansirana iz Evrolige. Dajmo bogatima sve, a siromašni neka gledaju košarku na televiziji. Mada će i to da ih košta.

Prema saznanjima Sportanda, u takvoj zatvorenoj Evroligi našli bi se naša dva kluba. OK, lepo je to, ali odmah zamislite šta može da se dogodi ako se u budućnosti pojave neki vanserijski talenti koji će igrati za, na primer, Cibonu, Jugoplastiju ili Bosnu? A to su klubovi koji su bili prvaci Evrope. Istina je, sada ih nema nigde na mapi, ali i nekad su došli „niotkuda“ i osvajali titule šampiona. Zamislite kako će se u narednim godinama i decenijama osećati njihovi navijači, a ima ih sigurno još uvek, i to mnogo. Zamislite kako će se osećati navijači Rige, Dinama iz Tbilisija, Varezea, Rome, Limoža, Huventuda ili Virtusa ako im je pravilima zabranjeno da igraju Evroligu. A to su sve klubovi koji su je nekad osvajali i bili evropski šampioni.

EVROLIGAŠ IZ – DUBAIJA

Ta Glikmanova „Evroliga 3.0“ zasnovana je isključivo na novcu, i ništa drugo je ne interesuje. To potvrđuje primer košarkaškog kluba iz Dubaija, koji bi bio stalni učesnik tog i takvog takmičenje. Trenutno postoji liga koja se zove ULB, i u kojoj igra ukupno sedam ekipa iz Ujedninjenih Arapskih Emirata. Među tom sedmorkom tri tima su iz Dubaija: Al Nasr, Al Vasi i Al Ahli. Posle deset kola najbolje plasirani je Al Nasr – na trećem mestu sa skorom 6-2. Da li je to klub koji će dogodine igrati Evroligu? Izgleda da jeste.

Ako se ostvari Glikmanova vizija, taj Al Nasr bi trebao da igra u Istočnoj konferenciji zajedno sa Crvenom zvezdom i Partizanom, ali i sa ruskim klubovima Zenitom i CSKA. Putovanje avionom od Sankt Peterburga, gde je sedište Zenita, do Dubaija traje nešto preko šest časova. Ako se tome dodaju carniske firmalnosti i prevoz do i od aerodroma, to je otprilike desetak sati. Identično putovanju od Njujorka do Los Anđelesa (takođe šest i nešto sati). S tim što u NBA klubovi krenu na turneju po drugoj obali, pa odigraju desetak utakmica u raznim gradovima koji međusobno nisu preterano udaljeni, dok bi ovde svake nedelje neko drugi putovao u Dubai, ili bi košarkaši tog tima putovali satima da igraju evroligaške utakmice širom kontinenta na kome niti žive, niti je tu njihov klub registrovan.

Istim planom, predviđeno je da se u Zapadnoj konferenciji takmiči klub iz Londona koji se zove Lajons. U ovom trenutku postoji takav klub u prvoj ligi Velike Britanije zauzima drugo mesto na tabeli, iza Lestera. U njemu igraju i neka nama poznata imena, poput Tomislava Zubčića (Hrvatska, 32 godine), Kostasa Kufosa (Grčka, 33) ili Amerikanca Džordana Tejlora (33). Očigledno da to nije kvalitet za bilo kakvo evropsko takmičenje, pogotovo za Evroligu, ali računa se, kao i u slučaju Dubaija, da će se naći sponzor koji će uložiti stotinak miliona evra, oterati veterane i napraviti tim prepun zvezda. Jedino se ne računa sa stavkom koja se zove „finansijski ferplej“, ali možda ona i nije predviđena u statutu te nove „Evrolige 3-0“.

I, da završim: priznaću svaku Evroligu, makar se zvala i „3-0“ ako iz nje svake godine ispadne bar četiri tima (može i više) i ako se tokom leta organizuju kvalifikacije u kojima bi učestvovali prvaci svih evropskih država (uključujući i Srbiju). Ako toga ne bude – idite vi lepo u… Ameriku. Ako vas i tamo prime.