Vule Vuković je košarkaški radnik čiji je radni staž jedan od najdužih u srpskoj košarci. Za sebe kaže da je čitav život posvetio ovom sportu, da mu je košarka donela mnogo radosti i da on želi da joj vrati sve što može. U raznim ulogama je ceo radni vek u sportu koji voli, a na funkciji predsednika Regionalnog košarkaškog saveza „Južna Srbija“ je od 2011. godine.
Brazil: Na meču Baija – Gremio, naša kladionica nudi kvotu 1.90 za igru ug 3+.
Košarci na jugu Srbije ne cvetaju ruže, migracija stanovništva i finansijski problemi koji u svim sferama muče ovaj deo naše zemlje itekako utiču i na sport, samim tim i na košarku. Vuković sa saradnicima pokušava da prevaziđe probleme i da motiviše što više mladih da se bave ovim sportom, ali isto tako i da motiviše što veći broj klubova da radi uprkos teškim okolnostima.
– Više puta sam to rekao, danas je privilegija da se učestvuje u radu i da se bude deo Košarkaškog saveza Srbije. Bliži se pola veka mog angažovanja u košarci, iza sebe imam period prema kome se odnosim kao velikom bogatstvu, uz profesionalni karijeru i pre svega porodicu. Privilegija je zbog toga što sam imao čast da budem u društvu pokojnih Bore Stankovića i Dude Ivkovića, da zajedno sa njima u diskusiji dam neke smernice razvoja srpske košarke, pre svega košarke na jugu Srbije.
PONOSAN NA TIM SARADNIKA
U karijeri je sarađivao sa mnogo asova srpske košarke.
– Imena poput Kapičića, Tomaševića, Danilovića,Bodiroge, Krstića, Rakočevića… To su sve naši najtrofejniji reprezentativci koji su bili na visokim funkcijama u KSS i bila mi je čast što sam bio i što i dalje jesam deo takvog okruženja. Mislim da u ovom sazivu jedino Blažo Stojanović ima duži mandat od mene. Od 2011. sam predsednik Regionalnog košarkaškog saveza „Južna Srbija“.
Jedan čovek u kolektivnom sportu ne može sve sam, najbitnija je ekipa, a Vuković ističe da je okružen sjajnim saradnicima.
– U svakodnevnoj sam komunikaciji sa Veselinom Marjanovićem, generalnim sekretarom RKSJS, vrhunskim intelektualcem, sa impresivnom biografijom u košarci. Nas dvojica i i saradnici Mihajlo Gligorijević i Milan Nikolić pokušavamo da pomognemo svim klubovima, koliko je u našoj moći. Sjajan tim na koji sam izuzetno ponosan. Svih ovih godina nismo imali primedbu na rad, svi prelazni rokovi, dozvole za takmičenje u rangu koji vodimo, idu preko naše kancelarije. Kancelarija vodi takmičenje Druge muške regionalne lige, Treće regionalne lige, Regionalne lige u muškoj i ženskoj konkurenciji i prvi i drugi stepen, kao i zimsku ligu MK RKSJS.
Kancelarija je na usluzi klubovima i za njihove akcije.
I posle toliko vremena u košarci poslu i danas pristupa sa istom energijom.
– Moja sportska priča nije zaokružena, ima tu još dosta ideja i ambicija da se poboljšaju uslovi na jugu Srbije. Poznato je da su klubovi vezani za finansiranje iz budžeta lokalnih samouprava. Trenutna situacija za godinu u kojoj smo je takva da je budžet Zdravlja, koje je nedavno ispalo iz Košarkaške lige Srbije, skoro jednak budžetima svih ostalih seniorskih i klubovima mlađih kategorija sa regiona – kaže Vuković i dodaje:
– Svakako je sjajan podatak da je grad Leskovac prepoznao značaj košarke, kao i odbojke, rukometa i nadam se da će Zdravlje da se vrati tamo gde mu je i mesto, u KLS. A, projektovani budžet za sport Leskovca od 175 miliona je po meni sjajan primer kako bi i ostale lokalne samouprave trebalo da se odnose prema sportu, da otprilike isti procenat u odnosu na kompletan budžet odvajaju za sport.
LOKALNE SAMOUPRAVE MORAJU DA PREPOZNAJU ZNAČAJ SPORTA
Sponzora klubova je vrlo malo.
– Svi klubovi su oslonjeni na budžet i žao mi je što sam zakon ne dozvoljava da uspešna javna preduzeća čiji je osnivač Grad ili opština mogu da budu sponzori. Gde da nađemo na jugu Srbije kvalitetnog sponzora? Te strane kompanije koje su došle nemaju odgovornost ka društvu, a deca njihovih radnika se bave sportom. Zato je važno da lokalne samouprave prepoznaju značaj sporta, eto, zato i pominjem Leskovac. Zdravlje sa budžetom koji je dobio ima osnovu da se vrati u KLS, a šta da uradi Vranje ili drugi klubovi sa juga države sa svojim budžetima? Nema osnova za visoke ambicije, gleda se da se preživi i da se klubovi sačuvaju.
Ipak, način finansiranja lokalnih samouprava klubovima ne dozvoljava da prave dugogodišnje strategije.
– Taj zakon o finansiranju je nonsens, pokušao sam pre par godina da se bavim tim problemom. Na početku kalendarske godine kažu „ti si prošle godine bio deveti u svom rangu takmičenja“ i po tome ti opredeljuju sredstva. A realno stanje je da se tebi sada završava takmičenje i boriš se za viši rang. I onda dobiješ novac sa kojim ne možeš da finansiraš samo putovanja u većem rangu takmičenja. Sad klub zna da ide u viši rang i napravi projekat za sezonu koja dolazi, potrebno mu je deset miliona, a dobije tri. Kao da je u interesu lokalnih samouprava da im klubovi tavore. A sve im je dostupno, svuda piše kolike su kilometraže, takse i lako može da se napravi plan ako ima dobre volje.
PUNO OTEŽAVAJUĆIH OKOLNOSTI ZA KLUBOVE SA JUGA
Velika odgovornost je na ljudima koji sede u Komisijama za raspodele budžeta.
– Komisije koje dele sredstva moraju da razmišljaju. Meni nije jasno nešto u vezi statusa košarke. Da li taj neki klub iz Majdanpeka, Lebana, Bojnika treba da dobije koji bod više jer se deca u njemu bave sportom u kome smo vicešampioni sveta? Pogledajte gde smo na FIBA listi! Tri reprezentacije na Olimijskim igrama! Samo mi i tri selekcije domaćina koje su dobili po automatizmu. Zar ne bi trebalo da se to ispoštuje malo više prilikom bodovanja?
Osim finansijskih problema, klubovi na jugoistoku države su u specifičnoj situaciji u odnosu na ostatak države. Troškovi za putovanja su mnogo veći nego klubovima iz istih rangova takmičenja u Beogradu. Zatim, mali broj košarkaša dovodi do toga da su klubovi prinuđeni da dovode igrače iz drugih sredina po nerealnim cenama, jer po tržišnoj ceni niko ne želi da dođe na jug.
– Pogledajte koliko puta u sezoni Vranje ide u Niš, Bor ili Zaječar. Pa ta Jablanica iz Medveđe koja je deset godina stabilni srpskoligaš i klub prema kojem gajim veliko poštovanje. Koliko puta u Drugoj ligi Radnik i Morava pređu naplatnu rampu kod Vrčina i nastave dalje? Svi ostali protivnici iz takmičenja u toku sezone dođu kod njih jednom. Ove godine je tako bilo i u Prvoj regionalnoj ligi sa šest niških klubova, Vranje i Medveđa u Niš šest puta, a Nišlije svi po jednom u suprotnom pravcu. To je stvarno otežavajuća okolnost za budžete klubova sa juga“ – ističe Vuković, a odmah se i nadovezuje na deo pitanja vezan za dolazak košarkaša u klubove sa juga.
– Postoji profil igrača koji je potreban znanjem, veštinama, iskutsvom za određeni rang takmičenja. Nije isto kada igraju u Čačku ili Beogradu, tamo je konkurencija veća, zato na jug dolaze samo ako su bolje plaćeni. Na žalost, u suprotnom pravcu idu i ispod cene jer je tamo koncentracija kvaliteta i pred okom su velikih klubova. Nikome ne odgovara kada klub nije stabilan sa finansijama.
Više od 300 seniora i seniorki i preko 1.000 dece u mlađim kategorijama se trenutno bavi košarkom na jugu Srbije.
– Imamo ukupno 27 klubova na regionu, samo ženskom košarkom se bavi pet, muškom i ženskom pet, a ostalo su klubovi mlađih kategorija i seniorski u muškoj konkurenciji. Svakog vikenda imamo 1085 dečaka i devojčica u takmičenjima. 775 u mlađim kategorijama, 645 dečaka i oko 300 seniora i 15 seniorki.
DA SE STVARI POSTAVE NA PRAVO MESTO
Vuković je jedan od sportskih radnika koji se glasno zalaže za decentralizaciju u košarci, ne na štetu drugih sredina, već isključivo da bi obezbedio svom regionu ravnopravne uslove.
– To je ono što javno ponavljam, više puta, da ne menjamo teze. Nismo mi tu zbog KSS, Sazonova 83 je tu zbog nas. Košarke u Srbiji ne bi bilo da je nema u Subotici, Bujanovcu, Užicu ili Boru. Košarka Srbije je ovo što rade regionalni savezi od Vojvodine do našeg regiona. Mi možemo hipotetički bez Saveza, jer nas on ne finansira, živimo od godišnjih članarina klubova. Svih ovih decenija se borim da postavim stvari na pravo mesto. Nismo mi tu zbog njih, oni su tu zbog nas. Po broju stalno zaposlenih, stalno angažovanih honorarnih saradnika i godišnjim budžetom za njihove zarade, KSS je vrlo ozbiljno preduzeće. Sistemski nešto mora da se menja, u tom pravcu ima nekih pomaka, videćemo – ističe Vuković i dodaje:
– Da se razumemo, kancelarija RKSJS ima potrebnu komunikaciju sa centralom u Beogradu. Pre svega saradnju sa potpredsednikom KSS za takmičenja Dušanom Projovićem, koga svojatamo da je naš jer je iz istočnog regiona prešao u Beograd. Ali, još uvek čekamo voljni momenat Saveza da shvati zašto se mi borimo za dozvolu i pomeranje granica koliko seniora i kolika je starosna granica po ekipi i koliko ih ima pravo nastupa. To je sada šest košarkaša po ekipi preko 27, odnosno 30 godina, četiri sa pravom nastupa.
Vuković misli da je potrebno naći novi model za podsticanje razvoja mladih igrača, a da starosna granica štetno utiče na mesta kakvih je puno na jugu Srbije, odakle mladi rano odlaze zbog školovanja pre svega, ali i drugih razloga.
– Migracija je veiki problem za sve, pa i za sport. Dete iz Vlasotinca, Kuršumlije, Vranja ide na školovanje u Niš, Beograd ili Kragujevac. To je normalno. Tamo imaju, osim prilike da se školuju, i bolje uslove za život kakav je potreban mladom čoveku. U Nišu imaju 14 fakulteta niškog Univerziteta, pozorište, tržne centre, muzeje i eto, imaju i vrhunsku košarku na Kupu Koraća. Kad sam već pomenuo Kup, vodi se polemika da li treba da se održava u Nišu. Pa pogledajte, više je ljudi bilo u Nišu na finalu Kupa, nego na utakmici ABA lige i meču u Podgorici Budućnosti I Partizana,mislim da Niš treba da ostane domaćin te manifestacije – zaključio je Vuković, a zatim se vratio na temu.
– Ta deca odlaze, ne vraćaju se u svoja mesta. Ja sam 20 godina u Prokuplju vodio klub. Za tih 20 godina je ukupno pet igrača iz Niša bilo u klubu. Danas, na licenci tima iz Prokuplja imamo petoricu iz Niša. Nekada je Prokuplje igralo jedinstvene juniorske i kadetske lige. Danas nemate kvalitetnu ligu ni u Prokuplju, ali ni u Leksovcu, Hanu… Deca odlaze i teško se vraćaju, ali ipak egzistiramo. Nadam se da uz pomoć lokalnih samouprava može da se podigne nivo kvaliteta, ali potrebno je i razumevanje oko ove teme koju potenciram.
NE SMEMO NIKOM DA BRANIMO DA RADI
Iskusni košarkaši ne smetaju, naprotiv, podižu kvalitet, kaže predsednik RKSJS.
– Pogledajte ekipe i koje su godište igrači u Prvoj regionalnoj ligi. Ima ljudi i u petoj deceniji. Ali, oni znaju košarku i ta deca koja igraju sa njima imaju od koga da uče. I od Ace Mladenovića, Gudžića, Bjeletića, Grujića, Bubala, Trajkovića… To su momci koji košarku imaju u malom prstu. Nama oni trebaju da edukuju mlade jer dete ne može bez prakse da stekne iskustvo. Samo kroz trening i utakmice. Tako da, ne možemo da se odreknemo igrača koji puni 27 godina. Na kraju, zašto mi nekom branimo da radi, ako recimo ti momci primaju neke stipendije? Ako može da živi od toga, mi ne bi trebalo da ga limitiramo.“
Svestan je da nije prosto naći model koji će da zadovolji sve strane.
– Ne možemo da podelimo pravilo, za jug Srbije da važi, a za Vojvodinu ne. Mora da se nađe dobar model za sve. Ne volim da se ugledam na fudbal, mislim da smo mnogo loših stvari u sport doneli iz njega. Ali eto, zašto ne bismo kao u fudbalu doneli pravilo da u petorci imamo jednog juniora, to je jedan model. Piše da svaki tim mora da ima mlađe kategorije. Da li ih imamo samo na papiru ili stvarno imamo toliko potencijala? Sve je to stvar javne rasprave koju nemamo. Pokušaću da dam konstruktivne predloge. Još jednom ću pomenuti fudbal. Trenutno su poznati košarkaši iz Prokuplja Rakićević iz Vojvodine i Petrović iz Mege, a kada oni sutra negde odu matični klubovi nemaju ništa od toga. U fudbalu kada neko ode iz Topličanina i posle 15 godina matični klub dobije ozbiljan novac. U košarci toga nema, ali imamo nešto drugo, roditelje.
NEPRIMERENO PONAŠANJE RODITELJA I KOŠARKAŠA NA TERENU
Bolnu temu srpske košarke je sam započeo.
– Danas roditelji u deci koja počnu da treniraju odmah vide nove Jokiće, Bogdanoviće. Od malena kreću priče o menadžerima, njihovo poimanje sporta ne ide u pravom smeru. Deca nam odlaze u Španiju i Italiju da bi tamo igrali nižerazredna takmičenja, zar je to dobro? Vidite spisak u prelaznim rokovima, pogledajte gde su ta deca završila. Koledži, Italija, Španija… To je ono na šta treba da više obratimo pažnju, da pokušamo da tu decu zadržimo. Imamo talentovane sportiste, moramo da nađemo model da ih zadržimo, da li kroz besplatno školovanje u sportskim gimnazijama, da li stipendijama, da nekako pokušamo. Ali nam je potreban i drugačiji pristup roditelja, a potrebno je da i mi steknemo njihovo poverenje ozbiljnim pristupom poslu.
Sve je povezano, pa se ponašanje sa tribina prenosi i na teren. Klubovi sa juga Srbije uprkos malim budžetima dosta novca odvajaju za kazne u takmičenjima.
– Vi znate da je nama omogućeno preko strimova da pratimo većinu takmičenja, sve selekcije. Svaki roditelj treba da bude detetu uzor, a kakav je uzor ako vređa protivničke igrače, nečije dete, sudije ili svog trenera, decu od 14 i 16 godina. Čitam saopštenja komesara svakodnevno i šta tu sve može da se nađe, strašne stvari. Država je nemoćna da tu nešto promeni, a tek Savez. Za seniorske ekipe je još izraženije. Vi znate način projektnog finansiranja. Nijedan klub ne može prema lokalno samoupravi da pravda, niti će to neko da prihvati, da klub treba da plati 12, 40 ili 50 hiljada dinara kaznu prema kancelariji regiona. Pravdanje sredstava kroz kaznene mere nije moguće, stvarno ne znam kako oni regulišu ovolike kazne, da li to sami košarkaši i treneri plaćaju.
Ženska košarka je tema o kojoj Vuković voli da razgovara, želi da skrene pažnju na to koliko su uspesi našeg nacionalnog tima veliki, a nisu toliko propraćeni u javnosti.
– U našem regionu imamo pet klubova u ženskoj konkurenciji, od sledeće sezone i šesti, Jug iz Vranja. U okviru KSS imamo 120 klubova, tri ranga takmičenja, sa ukupno 3.500 registrovanih košarkašica starijih od 11 godina. Na poslednjem takmičenju u Belemu imali smo samo jednu košarkašicu iz domaćeg prvenstva, Rosić iz Mege. U takvim okolnostima, Srbija će ovog leta da učestvuje treći put na Olimpijskim igrama sa ženskom reprezentacijom. Podsetiću, ona velika Jugoslavija je imala ukupno tri nastupa na Olimpijskim igrama. Kompletna petorka iz Tokija više nije tu, a nastavljen je kontinuitet dobrih igara. Sve je to povezano sa kontinuitetom selektora Marine Maljković, a moje mišljenje je da je velika i zasluga Ane Joković. Žena je 365 dana godišnje na usluzi svim selekcijama, 13 godina radi sjajan posao.
ZAŠTO PRVA ŽENSKA LIGA NEMA SPONZORA?
Postoji potencijal da se kvalitetan rad nadogradi.
– Država dosta pomaže, budžet za sve reprezentativne selekcije je vrlo dobar. Krivo mi je samo što veći akcenat ne dajemo klupskoj košarci. Skoro je završen fajnal-for Evrolige u kojoj su učestvovale dve ekipe iz Turske, po jedna iz Francuske i Češke. Mislim da moramo pronaći način da i naše ekipe učestvuju u međunarodnim takmičenjima, u ligi imamo par ekipa koje su dobro organizovane. Zamislite samo da mesečni budžet muškaraca Crvene zvezde ili Partizana usmerimo na vrhunsku ekipu u ženskoj košarci, siguran sam da bismo brzo i mi imali učesnika fajnal-fora Evrolige – konstatovao je Vuković pa se zapitao:
– Zašto Prva ženska liga nema sponzora lige, zašto je nema na kanalima Arena sporta? Čija je to statutarna i radna obaveza? Kako to da KLS kao udruženje klubova ima naslovnog sponzora, kako to da ima “digitalni zapisnik”, zatim “IRS” i da ne nabrajam dalje, i sve to sa jednim direktorom koji ima četri saradnika koja naravno nisu u stalnom radnom odnosu?
DA LI U BASKETU RADE DVA PARALELNA SAVEZA?
U poslednjoj deceniji u ekspanziji je basket 3×3, Srbija je velesila u tom sportu, a jug naše zemlje ni u toj vrsti košarke nije na visokom nivou. Vule Vuković ima stav po tom pitanju.
– Nemam poseban odnos prema basket 3×3 takmičenjima u Srbiji, a objasniću i zašto. Statut KSS je najveći pravni akt i u članu 1 osnovnih odredbi piše da je KSS nadležni nacionalni granski sportski savez organzacije u oblasti košarke koji deluje na teritoriji Republike Srbije. Kako onda to da u Srbiji, zemlji svetskih prvaka u basketu, postoji Nacionalni sportski savez 3×3 basket organizovan kao granski sportski savez sa sedištem u Kragujevcu? Da li mi imamo dva paralelna saveza? Odgovor na to pitanje ću javno da zatražim, kao i reakciju KSS. Ja vas pitam, taj neki turnir da se organizuje u Bojniku, znate li koliko to košta? Postoji čovek koji je zadužen za basket u KSS i koji je u stalnom radnom odnosu. Zašto taj novac ne ostaje Savezu nego ide privatnicima? Jesam za basket, ali kompletno pod okriljem KSS, a ne pod okriljem nekog takozvanog Nacionalnog saveza.
Reprezentacija u basketu zaslužuje pažnju i ima sjajne rezultate.
– Taj ulični basket nekad se igrao ispred zgrada, a sada smo mi kao zemlja višestruki svetski i evropski prvaci. KSS daje i zaista pomaže reprezentaciji,tako i treba da bude. Značajna sredstva su izdvojena, samo u odnosu na prošlu godinu su povećana za 20 miliona. To će biti dovoljno da se stvore uslovi za adekvatne pripreme koje su potrebne za Olimpijske igre i očekujem da naši basketaši naprave još jedan odličan rezultat – zaključio je Vuković.
Košarka se ne razvija u svim krajevima naše zemlje ravnomerno, a potencijal mladih je podjednako veliki od severa do juga države. Zato je neophodno da se o problemima koje košarka ima razgovara sa ljudima koji su u njih upućeni i koji mogu da predlože rešenja. Jug Srbije je dao srpskoj košarci mnoga poznata imena i klubove, a obaveza svih koji rade u ovom sportu danas je da ih imamo i u budućnosti.