Crno-beli su imali idealnu šansu da se plasiraju na završni turnir. Prokockali su je zbog čitavog niza razloga i ne samo greškama iz poslednje utakmice. Sve je trebalo da se završi mnogo povoljnije po njih, ali nisu imali „ono nešto“ u sebi da se odupru protivniku kakav je „kraljevski klub“.
U sredu uveče se dogodio još jedan veoma bolni momenat u istoriji srpskog sporta. Porazi su sastavni deo igre, ali je način na koji ih naši klubovi ponekad doživljavaju su nepojmljivi. Nebrojeno puta se dogodilo da izgube maltene dobijenu utakmicu, dvomeč, seriju… Navijači su istraumirani zbog neverovatnih neuspeha o kojima se priča i pričaće se godinama unapred. Zapravo, utisak je da je takvih priča mnogo više nego onih pozitivnih.
Nema sumnje da će „grobari“ godinama da pričaju o Madridu i porazu od Reala. Fajnal for je bio tako blizu. Samo da su igrači Partizana primerenije i iskusnije reagovali na provokacije u drugom meču, sve bi bilo drugačije. Ovako, dobili su samo novi Olimpijakos i Džoša Čildresa da ga se sećaju dok su živi.
Čak i uprkos izjednačenju u seriji na 2:2, crno-beli su imali veliku priliku da se domognu završnog turnira Evrolige. Vodili su sa 18 poena razlike i učinili su da im rival izgleda potučeno i demotivisano. Nažalost po njih, oni su mu uzvratili na isti način u drugom poluvremenu, izgubili su na energiji i na kraju doživeli jedan od bolnijih poraza u istoriji.
U vezi sa time, pokušaćemo da se osvrnemo na ono što se događalo u „majstorici“ i šta je sve krenulo po zlu za tim iz Humske.
ISKUSTVO I NEISKUSTVO
Iako je Partizan ekipa sačinjena od izrazito kvalitetnih pojedinaca, pokazalo se da oni ne poseduju preveliko iskustvo. Bar ne u toj meri da se odupru „namazanim“ Madriđanima, koji su spremni na sve kako bi došli do pobede.
Jednostavno, Real je posegao i za najskandaloznijim sredstvima i na to je „parni valjak“ trebalo da bude spreman. Kroz istoriju košarke je poznato da se Španci stalno žale na suđenje, provociraju, pričaju i simuliraju, a kada protivnik reaguje na njihovo ponašanje, onda glume žrtvu. Oproban recept.
Na kraju su crno-beli čak ispali i naivni, verujući u fer-plej protivnika, koji je pokazao veoma malo kajanja (moguće da se i ne kaje) za ono što je uradio u drugoj utakmici (inicijatori tuče uredno bili u sastavu za meč domaćeg prvenstva).
Tu je i košarkaško iskustvo. Kada je trebalo da se „povuče“, odigra kvalitetna odbrana, veterani su odradili neverovatan posao. Rudi Fernandez i Serhio Ljulju su preuzeli zahuktalog Kevina Pantera, a Serhio Rodrigez odgovornost u napadu. Sa druge strane, kada se lomilo, nije bilo mnogo onih koji su se odvažili. Štaviše, samo je pomenuti Amerikanac imao smelosti da uzme loptu u ruke kada je bilo najvažnije.
NEDOSTATAK PLANA „B“
U prvom poluvremenu „majstorice“ je skoro svako imao doprinos tome da Partizan u potpunosti nadigra Real. Svi su igrali kao „sat“ i sve je išlo po planu. Ipak, kada se situacija na terenu promenila, samo je Kevin Panter bio viđen sa loptom u ruci. Da li je to bila ideja trenera ili nešto drugo, ostaje nam da saznamo, ali je nesumnjivo da je Amerikancu bila potrebna pomoć.
Takođe, na njemu se u odlučujućim momentima igrala „flaster“ odbrana, pa je često imao problema samo da prihvati loptu. Uprkos tome, bio je prinuđen da šutira iz veoma teških situacija, jer su njegovi saigrači uglavnom posmatrali šta se dešava na parketu. Tek kada je sve bilo gotovo, Zek Ledej je uputio jedan šut i pogodio trojku. Ovo je moralo da se desi mnogo ranije, pa makar i promašio.
Prosto, kada protivnik shvati da se oslanjaš na samo jednog igrača, mnogo je lakše da se odigra odbrana na njemu, pa se dešavalo da popularni KP u nekoliko navrata bude i udvojen. Zapravo, sve se svelo na to – da se kapiten Partizana zaustavi. Kada se igraju plej-of serije, nedopustivo je osloniti se na jednog igrača, pogotovo ako igra iz izolacija kao Panter.
SERHIO RODRIGEZ
Partizan jednostavno nije bio spreman na Serhija Rodrigeza, što je takođe nedopustivo. Real je nastupio bez dva važna igrača u vidu Geršona Jabuselea i Gabrijela Deka i bilo je jasno da će neko da „iskoči“. Istina, primarni organizator igre u ovoj seriji je bio Najdžel Vilijams-Gos, ali otpisati prekaljenog veterana kao što je popularni Ćaćo, bilo je pogubno.
On je vrlo brzo ušao u ritam. Pogodio je jednu trojku iz driblinga, a način na koji je to učinio je bio ozbiljan signal da će ubrzo da se „zapali“. Tako je i bilo. Govor tela je pokazivao odlučnost. „Sipao“ je plejmejker kao iz kabla, maltene ništa nije mogao da promaši, a crno-beli nisu mogli ništa da učine kako bi ga makar usporili. Kao da nije postojala defanzivna postavka za takvu situaciju.
Na kraju je došlo do toga da se Serhio Rodrigez „šetka“ po reketu Partizana, iako je jedan od nižih učesnika na terenu. Ulazio bi pod sam koš i niko ga ne bi sprečio da poentira i preko dosta viših od sebe, a često je i volšebno ostajao sam, potpuno zaboravljen. Kada ekipa dozvoli da mu protivnik ovako dolazi do realizacije, poraz je neminovan.
ZAKLJUČAK
Ako ništa drugo, Partizan ima vremena da izvuče pouke iz ovog poraza. Sledi plej-of u ABA ligi i borba za trofej ovog takmičenja posle jedne decenije. Ukoliko ne bude bilo iznenađenja, u finalu će da se sastane sa Crvenom zvezdom, koja je nesumnjivo gledala i zapisivala kako se pobeđuje učesnik Top 8 faze.
Pozitivna stvar za Partizan je da, ako je naučio nešto iz pet utakmica sa Realom, lako može da se domogne pomenutog pehara. Pogotovo što je, za razliku od drugih, na jakim utakmicama mogao da upozna sebe i shvati na koga može da računa kada je ulog veliki.
PROČITAJTE JOŠ: