Oni koji su nas navikli na najsjajnija odličja, konačno su nas obradovali jednim. Srpski juniori su osvojili zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Nišu i tako pokazali da smo i dalje talentovana nacija za košarku. Njima je to pošlo za rukom posle pet godina „posta“, pošto su poslednji reprezentativci do 18 godina prvaci Evrope bili Marko Pecarski, Filip Petrušev, Uroš Trifunović i ekipa.
Zapravo, u periodu od 2007. do te 2018. godine „orlići“ su osvojili čak pet zlatnih medalja (računajući i Olimpijske igre mladih 2010), dve srebrne medalje i jednu bronzanu medalju, dok je u periodu od 2018. do 2023, tačnije do u nedelju okončanog Evrobasketa, osvojeno samo jedno treće mesto. Istina, u pitanju je dvostruko kraći vremenski interval, ali smo tokom njega imali maltene 10 puta manje uspeha.
„ZVERI“ U NASTAJANJU
Momci su u Nišu pokazali da su izuzetno talentovani. Srbija u njima ima zalog za budućnost i tu nema dileme. Nikola Topić je vanserijski talenat, to se već odavno zna, Mitar Bošnjaković „zver“ u nastajanju sa svojim „ubilačkim“ instinktom na terenu, Bogoljub Marković je „čudovište“ u reketu… Da ne nabrajamo dalje. Svako od ovih mladića ima potencijal da nešto napravi u košarci.
Takođe, ono što uliva nadu u bolje sutra je publika u dvorani „Čair“. Ona je uglavnom bila sačinjena od još mlađe dece nego što su bili učesnici na parketu. Sa oduševljenjem su gledali njihove majstorije i svaki poen i lep potez su umeli kako da proslave. Videli su kakav je osećaj kada se nosi nacionalni dres i kakva ljubav se dobije od sunarodnika kada pristaneš da ga obučeš.
Ako se od njih bar 20 odsto zaljubilo u „igru pod obručima“, Srbija je na ogromnom dobitku. Neki od njih je možda i preseklo, te pomislilo „sutra ću da se upišem na košarku“. Ako ste mislili da stvari drugačije funkcionišu, varate se. Da bismo imali bazu talentovanih igrača, moramo da ulažemo u sport i da postavimo model toj deci kako bi se ona odlučila da se time bave. Teško je da će nekome od njih iz čista mira da padne na pamet da ode uzme loptu u ruke. Uzori, dobri primeri i ispravno vaspitanje su put do sportskih dostignuća i zdravog života.
ŠTA DALJE?
Nenad Stefanović i njegovi izabranici su pokazali da oni jesu upravo to. Samo, šta dalje?
Ko će toj deci da da šansu u klubovima? Žalimo se na neuspehe reprezentacije, a ta ista deca mogu samo da maštaju o šansi u seniorskoj konkurenciji. Bar na elitnoj sceni takmičenja kao što su Evroliga ili ABA liga. Mnogima od njih su obećavani kule i gradovi, a često ne bi dobili nijedan minut da se oprobaju sa starijima od sebe.
Klupski velikani utiču na Savez da menja pravila u mlađim kategorijama kako njima odgovara, ostavljajući manje, zapravo one koji stvaraju kvalitetne igrače, na milost i nemilost. Potreba za ostvarivanjem rezultata je prevazišla sportske okvire, već je postala lična ambicija pojedinaca. O toj deci se retko misli. Ima izuzetaka, ali generalno, sistema više nema, a ni hrabrosti da se neko od njih „baci u vatru“.
Zašto smo onda zaprepašćeni kada čekamo da prođu godine kako bismo se domogli jedne jedine medalje, pa makar i bronzane? Malo ko zna koliko kvalitetne dece propadne i odluči se da krene putem van košarke zato što su obeshrabreni. Često se dešavaju i nepravde, gde tatini i mamini sinovi dobijaju minute nauštrb zapravo talentovanog momka. Veliki klubovi gomilaju mlade košarkaše, ne mareći da li će svako od njih uopšte da igra, a oni su u dobu kada im je vreme na terenu neophodno za razvoj.
Znate, nije neophodno da svako od njih napravi karijeru u NBA ligi i Evroligi. Potrebni su nam igrači i za naše rangove takmičenja, da ne bismo došli u situaciju da u sopstveno prvenstvo uvozimo strance kao Rumuni i Mađari. Potrebno je da se ta takmičenja održe kako bi bar neko mogao da se nada kakvoj-takvoj šansi da prevaziđe najkritičniji period u košarkaškom razvoju – prelazak iz kategorije juniora u seniore.
PEŠIĆ JE U PRAVU
A ako i želimo da stvorimo vrhunskog igrača za „A“ reprezentaciju, prosto detetu mora da se pruži šansa. Ako to nismo u stanju da obezbedimo, onda i ne zaslužujemo da ikada osvojimo medalju.
O selektoru Svetislavu Pešiću možemo da mislimo ovo ili ono, ali za jedno je „debelo“ u pravu. Od njegovih crnih slutnji su se pravi zaljubljenici u košarku naježili. Dobili smo predskazanje koje deluje toliko realno da neki nisu mogli da prestanu da razmišljaju o tome.
– Ako se ne popravimo mi u srpskoj košarci, a znamo da su igrači najbolji deo toga, svi ćemo biti srećni da se kvalifikujemo za velika takmičenja, jer medalja neće biti. Mi imamo situaciju u Srbiju da košarka postaje sredstvo za ciljeve, a ne cilj. Kada je bila cilj, bilo je fantastičnih rezultata. Sada je košarka sredstvo, a ako se to ne promeni, smejaće nam se svi. I oni sa suprotne strane, levo od nas prema Italiji. Podržite igrače, jer imaju srce, znanje i talenat.
Kada se uzme u obzir da je Kari ovo izgovorio pred predsednikom Košarkaškog saveza Srbije, onda budite sigurni da je istina. Mračna, surova i nadajmo se otrežnjujuća.