Osma runda takmičenja donela je ubedeljivu pobedu Crvene zvezde protiv Albe i tesan poraz Partizana u Parizu.P osle ove runde Zvezda je sa bilansom 4-4 na deobi devetog mesta dok je Partizan sa 2-6 na 16. mestu. Ako je nekome za utehu i Virtus iz Bolonje ima isti odnos pobeda i poraza a najslabija je Alba sa 1-7. Na vrhu su sa po 6-2 Barselona, Fenerbahče, Žalgiris i Bajern.
Tabela se nekad pravila na osnovu talenta igrača, ali odavno veću težinu ima ekonomska moć klubova. Po tom kriterijumu naši predstavnici su „pepeljuge“ iako su im budžeti za domaće prilike sasvim pristojni.
KOLIKO PARA, TOLIKO MUZIKE
Odavno postoji izreka „koliko para toliko muzike“ pa ništa ne treba da čudi. Ne znam da li je podatak tačan, ali više izvora navode da su budžeti Real Madrida i Barselone oko 44 miliona evra. Basket sekcije pare dobijaju od fudbalskih klubova. Sledi CSKA Moskva, ciji se budzet procenjuje na 33 miliona Armani sa 30 miliona. Za turske klubove nema podataka, ali procenjuje se da je budžet Efesa između 30 i 40 miliona evra. Ovde nedostaju jos podaci za grčke klubove koji su, takđje veliki.
Naši klubovi ne mogu po budžetima da se porede sa inostranim, ali nisu pare jedini problem. Nekada je talenat bio jači od para, u nekadašnjoj Jugoslaviji bilo je jakih centara. U centrima su radili dobri treneri koji su od talenata pravili vrhunske igrače. Takođe, treneri su imali logičan razvojni put. Počinjali su kao pomoćnici a završavali kao prvi treneri.
Reć „skauting“ je novijeg datuma, u nekadašnjoj državi bila je skoro nepoznata, ali ni jedan talenat nije mogao da promakne. Dragan Kićanović je počeo u malom čačanskom Železničaru, Duci Simonović, Vlade Divac i Dragan Todorić u Slogi iz Kraljeva, Boban Petrović i Goran Grbović u Kruševcu, Mirza Delibašić u Tuzli, Željko Jerkov se košarkaški rodio u Puli, Zadar i Rabotnički iz Skoplja, kao i Borac Čačak, imali su niz sopstvenih talenata. U svim tim sredinama bilo je trenera-stvaralaca. Ostajali su dugo i brusili talente koji su svojim umećem prosto mamili klince u košarkaške dvorane.
Nije bilo skauta, ali je bilo takozvanih instruktora. Košarkaški savez je u centre, uglavnom u provinciji, slao trenere koji bi radili sa talentima iz grada ili regiona. Kad bi prerasli sredinu odlazili bi u veće klubove a Košarkaški savez je vodio računa da koncentracija ne bude u jednom ili dva kluba.
DELIBAŠIĆU ZABRANJENO DA DOĐE U PARTIZAN
Sećam se kad Savez nije dozvolio prelazak Mirze Delibašića iz Tuzle u Partizan uz obrazloženje da su „crno-beli“ doveli Kićanovića i Todorića, Mirza je praktično poslat u Bosnu iz Sarajeva koja je 1979. postala prvak Evrope. Savez su vodili mudri ljudi kojima je u prvom planu bila košarka, a ne klupski interesi.
Prošla vremena ne mogu da se vrate, ali nije zabranjeno kopirati ono što se može i danas primeniti. Za tako nešto treba nam manje klubaštva, manje saopštenja, više tolerancije i zajedničkog interesa. Zadatak nije lak, ali nije neostvariv pod uslovom da neko pomiri nekadašnje komšije sa Malog Kalemegdana. I da u klubovima počne ozbiljna proizvodnja igrača.
Nema više košarkaških „svetaca“ Bore Stankovića, Ace Nikolića, Raše Šapera i Nebojše Popovića, ali principi na kojima su oni radili i dalje važe. Talenata je bilo i biće, samo treba, kao nekad, neko da ih brusi.
I još nešto: Liga nam je puna stranaca sumnjivih kvaliteta, a nekad smo imali Ligu u kojoj nije bilo stranaca…