Život sportista najveći broj ljudi zamišlja kao bajku, malo ko uzima u obzir koliko je odricanja potrebno da bi neko uopšte postao profesionalac. Druga, još zastupljenija greška je posmatranje sportista kao ljudi koji nemaju finansijske probleme, sve zbog toga što se kroz medije uglavnom piše o ogromnim primanjima onih najplaćenijih koji čine manje od jednog procenta ukupnog broja.

U kladionici MaxBet je kvota 11 da će Kina da osvoji najviše medalja na Olimpijskim igrama.

Košarkaši koji duži niz godina igraju domaća takmičenja, sve su osim finansijski obezbeđenih ljudi. Retki su klubovi koji su stabilni duži vremenski period i koji mogu da prave dugoročne planove. Zavise od lokalnih samouprava i nestabilnih budžeta, a košarkaši dele njihovu sudbinu.

Aleksandar Miletić je prošle sezone igrao Drugu ligu u Boru, a u svojoj profesionalnoj karijeri koja traje od 2010. godine je uglavnom igrao taj rang takmičenja. Za MaxBet Sport je pristao da iznese svoj stav o tome kako izgleda stvarni život košarkaša.

– Prvi dinar sam zaradio u Aleksincu 2010. godine, u dresu Napretka, od tada je prošlo 14 godina. Igrao sam za veliki broj klubova u Srbiji, a malo sam zakačio i inostranstvo, igrao sam u Mađarskoj i Francuskoj.

DUGUJU I STRANI KLUBOVI

Jednu stvar izdvaja kao zajedničku svim ekipama u kojima je igrao.

– Bukvalno ne postoji klub koji mi nije ostao dužan. Od Novog Pazara preko Dimitrovgrada, za koji se priča da nikome ne duguju, meni su ostali, zaista nešto sitno, ali su ostali. Napredak iz Kruševca, Morava Vladičin Han, Konstantin – počeo je da nabraja Miletić, pa se dosetio:

– Jedino mi je Miodrag Antić iz Fer-pleja dao sve. Sa njima je bilo drugih problema. Hteli su da mi daju otkaz jer sam slabije odigrao na početku, ali su mi smanjili platu. Kada sam posle počeo da igram dobro hteli su da je vrate, ali ja nisam iz principa pristao. Na kraju su mi oni sve isplatili, eto, jedini ovde u Srbiji za koje sam igrao.

Miletić je istakao da ni u inostranstvu nije mnogo bolje prošao.

– Ma nismo to mi izmislili, dve ekipe za koje sam igrao u Mađarskoj su mi takođe ostale dužne, samo u Francuskoj nisu. Nisu ni oni isplatili sve jer vole da plaćaju, nego u uređenim sistemima to tako ide, morali su.

Aleksandar Miletić spada u red sportista koji tokom karijere nisu zapustili obrazovanje, završio je Elektronski fakultet na Univerzitetu u Nišu. Savetuje mladima da ne zapostavljaju obaveze u školi upravo zbog stvari o kojima je govorio u prethodnim redovima.

– Ne znam koliko je pametno da se mladi prepuste samo sportu i košarci. Činjenica je da vrlo mali broj njih dođe do nekog nivoa da je finansijski dugoročno obezbeđen. Ja nisam igrao košarku na nekom mnogo visokom nivou, ali eto, košarkaš sam koji u toku karijere može da izdržava porodicu. Problem je šta će da bude posle i zbog toga je bitno da postoji druga opcija.

BOR, ALEKSINAC I VLADIČIN HAN SU POJAM KOŠARKE ZA NIŠ

Iako je završio fakultet koji je želeo, muči ga pitanje šta bi bilo da se dok je bio mlađi u potpunosti posvetio košarci.

– Da nije bilo tog fakulteta mislim da sam mogao da igram bolju košarku, stagnirao sam zbog škole. Nikad nećemo da saznamo koliko bih bio bolji. Iako se kajem što sam paralelno išao u školu i igrao košarku, mislim da je to najbolji izbor. U nekom trenutku treba da se proceni da li može od košarke nešto da se uzme ili da se prebaciš na nešto drugo. Sa druge strane, ne kajem se uopšte što sam igrao košarku i opredelio se za to, nisam tip za kancelarije od osam do pet, bolje mi je ovako. Treba da se balansira i jedno i drugo. Ne postoje garancije ni u košarci, ali ni u životu. Obrazovanje je potrebno zbog mnogo stvari, ne samo zbog egzistencije.

Miletić je još jedan od košarkaša iz Niša koji nikako nije zadovoljan stanjem ovog sporta u rodnom gradu.

– Krenuo sam u Ekobasketu, igrao u OKK Junioru, Konstantinu, Fer-pleju i Nibaku od niških klubova. Niš nije košarkaški grad. Nekad je bio grad rukometa i fudbala, danas nije ni to. A, grad košarke nije i sramota je da nema predstavnika u saveznom rangu takmičenja. Igrao sam u Boru, Vladičinom Hanu i Aleksincu, mali gradovi, a pojam su košarke za Niš.

NOVI LJUDI ĆE DA DONESU BOLJITAK

Nedostatak odgovornosti vidi kao najveći problem košarke u Nišu.

– Moje mišljenje je da su problem ljudi koji se dugo bave košarkom u gradu, oni koji je vode. Kao primer ću da navedem Konstantin, vodeći klub u prethodnoj deceniji, ali on je samo jedan primer, nije jedini. Pre par godina je ispao iz Druge lige i neverovatno mi je da ekipa ispadne iz saveznog ranga i niko iz kluba ne preuzme odgovornost. Naredne sezone klub se nije vratio u Drugu ligu i opet isto, bez odgovornosti. Ove sezone, ispred njih ulazi KK Niš, opet isto…

Rešenje problema Miletić vidi u novim ljudima.

– Potrebno je da više bivših sportista uđe u klubove i da će to da donese boljitak. Eto, ponovo ću da pomenem Konstantin, podržavam što je Aca Mladenović na mestu sportskog direktora. Od generacije rođenih 1990. kreću da se pojavljuju ozbiljniji košarkaši u Nišu. Nadam se da će oni, uskoro kada završe karijere, da se prihvate posla i da preuzmu niške klubove. Oni su ti koji imaju iskustvo rada u ozbiljnim sistemima i mogu da poprave stvari.

Sve je očiglednije da do nekog boljitka neće da dođe ni ovog leta, jer je jul na izmaku, a malo je vesti koje bi mogle da obraduju ljubitelje košarke u Nišu. Ono što je Miletić naveo u izjavi mnogi koji prate nišku košarku i misle, ali svako odlaganje korenitih promena u pristupu košarci u Nišu je gubljenje dragocenog vremena i lepih generacija mladih košarkaša koje Niš ima.