Odmah da kažemo: Vaterpolisti, višegodišnji ponos srpskog sporta, razočarali su na Svetskom prvenstvu u Mađarskoj. Više igrom nego rezultatom, jer smo u bliskoj prošlosti beležili nevesele epizode i nikome drago igranje za takozvani utešni plasman (Barselona 2013. – na kraju sedmi, Gvangdžu 2019. – peti).

Kopa Libertadores: Na meču Fortaleza – Estudijantes, naša kladionica nudi kvotu 3.25 za igru 1-1.

Već u grupnoj fazi, u Segedinu, bilo je vidljivo da mehanizam ne radi kako bi trebalo. Amerikanci su savladani u jednoj „rafalnoj“ utakmici (17:13), netipičnoj za srpski stil igranja vaterpola. Usledila je negledljiva utakmica protiv Australije (6:5), dok iz meča sa slabim Kazahstanom ne bi trebalo izvlačiti zaključke. Prva ozbiljna prepreka, i to u najvažnijoj utakmici na svakom takmičenju, kako treneri (s pravom) zovu četvrtfinalni okršaj, doneo je pad. Hrvati su prošli dalje.

NAGOVEŠTAJ PADA

Početak nije nagoveštavao ništa dobro. Već u uvodu meča, srpski vaterpolisti su „razbranili“ golmana Popadića, često pucajući iz situacija kakve Dejan Savić zabranjuje i na treningu. Tada se u redove ekipe uselila nesigurnost koja nije prestajala do poslednjeg zvuka sirene.

Tako se i desilo da se u akcijama sa igračem više ide na alibi dodavanja, da jedan od ključnih napada na utakmici, za potencijalni preokret, takođe sa čovekom više rešava Drašović, šutem u blok, ili da se, što odavno nije viđeno, dva puta dozvoljava rivalu da postigne gol u trenucima kada se naš igrač već vratio u postavu posle isključenja.

Zaključno sa Tokijom prošle godine i drugom vezanom olimpijskom krunom, takva scena bila je – nezamisliva.

Odmah da kažemo, Šampionat sveta je prolazna stanica ka glavnom cilju, a to su Olimpijske igre u Parizu 2024. Srbija sa šest novih igrača (Hrvatska je u Mađarsku došla sa osmoricom novih) je na početku za godinu dana skraćenog olimpijskog ciklusa. U timu su Gavril Subotić, Viktor Rašović, Nemanja Vico, Radomir Drašović i dvojica dojučerašnjih juniora, prvaka sveta u tom uzrastu, Nikola Lukić i Marko Radulović.

Pred selektorom i njegovim izabranicima je veliki, rudarski posao. Na to su, uostalom, i navikli. Savić je video dobre, ali nažalost i loše strane izabranike i sasvim je moguće da će ovaj tim da pretrpi izmene za sledeće veliko takmičenje ovog leta, a to je Evropsko prvenstvo u Splitu, krajem avgusta i početkom septembra.

NEKO MORA DA BUDE VOĐA

Isto tako, Mađarska je otkrila nedostatak koji u budućnosti može da predstavlja problem. Ova ekipa nema izrazitog lidera, kakvi su u prošlosti bili Vladimir Vujasinović, Vanja Udovičić, Filip Filipović… Takođe i genije u bazenu kakav je Andrija Prlainović. Logično bi bilo da tu ulogu preuzme Dušan Mandić, jedan od najboljih, ako ne i najbolji vaterpolista sveta.

U Budimpešti, posebno pod onakvom stražom Hrvata, to nije bio, i pored četiri gola u četvrtfinalu. Jednostavno, nije bio ni senka onog moćnog igrača koji je reprezentaciju te zemlje, samo u mnogo jačem sastavu, gotovo sam pobedio u olimpijskom finalu u Riju.

Moramo, bar na neko vreme, da se naviknemo da u bazenu više nisu braća  Pijetlović, Filipović, Prlainović, Aleksić, Stefan Mitrović. Da se razumemo, „štofa“ i te kako ima, samo mora da se oblikuje u vrhunsko „odelo“. Jer, Pariz je blizu, čak bliže nego što mislimo. Recimo da je vrelo popodne na Margit Sigetu ponudilo putokaz.

Jedan čovek to zna. I zna šta treba da uradi. Njegovo ime je Dejan Savić.