Fudbal u Srbiji je stao s razvojem. Kao da je u vremeplovu stalno pritsnuto dugme za povratak u prošlost. Kao da je iznad onog dugmeta za put u budućnost napisano: „X – zabranjeno da se pritisne“.
Takav je i selektor. Kao da se nije nadograđivao u odnosu na rad u Kini. Njegov Gvangdžu je primao dosta golova, isto kao i reprezentacija Srbije. U ovim kvalifikacija za Evropsko prvenstvo mreža našeg nacionalnog tima ostala je netaknuta samo protiv Litvanije u Beogradu (2:0) i Crne Gore u Podgorici (2:0). To bi trebalo da zabrine Piksija, ali utisak je da to nije tako.
STALNO SE VRTIMO U KRUG
Rezultat je najvažniji, još je sve u rukama naših momaka, ali došli su u situaciju da iz najlakše kvalifikacione grupe put u Nemačku nije obezbeđen dva kola pre kraja.
Dokle više sa Nikolom Milenkovićem? Nije sporno da treba da bude pozivan, ali da li baš uvek? Bio je loš na Svetskom prvenstvu u Kataru, ali njegov status se nije promeni0. I ne samo njegov. Šta to posebno među „orlovima“ pokazuje Nemanja Radonjić da bi bio u nacionalnom timu? Ko to od igrača ide „na hlađenje“? Čisto da malo „pročisti misli“. Ko je to „izleteo“ iz reprezentacije posle neuspeha na Svetskom prvenstvu? Samo Stefan Mitrović, a bilo je još kandidata…
Nije poraz u Budimpešti tragičan ako se pobede Crna Gora i Bugarska i nacija veruje da će tako i da bude. I onda dolazi Evropsko prvenstvo na koje će verovatno da idu svi ovi igrači jer su „oni ostvarili plasman na Evropsko prvenstvo“. Tako je, bar, bilo pred odlazak u Katar. I ako u Nemačkoj ne bude ostvaren zapažen rezultat, opet će da se beži u alibi priču tipa „bitno je da smo se plasirali“. I tako se srpski fudbal stalno vrti u krug.
PORUKA ZA BAJČETIĆA I OSTALE
Zašto se „srpska kuća fudbala“ trudila da angažuje Lazara Samardžića? Bio je kapiten reprezentacije Nemačke do 19 godina, ali su koreni i krv presudili, izabrao je Srbiju. Za „orlove“ je odigrao tri meča (jedan prijateljski, protiv Jordana, i dva kvalifikaciona sa Litvanijom) i na terenu je ukupno proveo 68 ili u proseku 22,6 minuta!
Kakva se to poruka šalje igračima našeg porekla koje, takođe, želimo da vidimo pod našom zastavom? Recimo, Stefanu Bajčetiču, igraču Liverpula. Pritom, Samardžić nije „levo smetalo“ u Udinezeu, već neko ko je u ovoj sezoni odigrao osam utakmica i postigao dva gola, a u proseku na terenu provodi 67,5 minuta.
Gol koji je postigao protiv Napolija je bio u stilu Maradone…
Da li je FIlip Đuričić, koji praktično nije ostavio nikakav trag u reprezentaciji, a već je odigrao 42 utakmice, zaista bolji od Samardžića? Moguće da jeste, čim Stojković nije pustio Samardžića na teren u Budimpešti.
Gde su neki novi igrači? Gde su igrači iz Superlige? Čemu služi fudbal u Srbiji? Niko ne zaslužuje da dobije šansu? Ako je to stvarno tako kako vidi naš selektor, onda za srpski fudbal praktično nema nade.
Sve je isto kao i u Kataru. Tamo nije valjalo. Nije dobro ni sada.