Ne može bez preterivanja… Jedna dobra ideja postala je besmislena. Praktično na samom startu.
Nedavno je u Beograd stigao novi selektor muške rukometne reprezentacije Srbije, Raul Gonzales. Veliko trenersko ime i njegovo angažovanje je odličan potez RS Srbije. Osvojio je Raul Gonzales Ligu šampiona s Vardarom 2017. godine, ima u svojoj riznici 24 trofeja i od njega se očekuje da doprinese razvoju muškog rukometa.
S tim u vezi je Raul Gonzales zadužen ne samo za seniorsku, već i za ostale reprezentativne selekcije. I tu dolazimo do problema.
Muška kadetska reprezentacija se u Kovilovu priprema za Svetsko prvenstvo koje se u avgustu održava u Egiptu. Selektor kadeta Zoran Todić i trener Dragan Sudžum, međutim, sede u dvorani, dok treninge drži Raul Gonzales.
Igračima sa makedonskog prevodi nekadašnji reprezentativac Makedonije, sada Raulov pomoćnik, Nemanja Pribak, igrači rade onako kako im Španac priča, a Todić i Sudžum – sede.
Ne valja ovo. Sasvim je u redu da je Raul Gonzales „Capo di tutti capi“, odnosno „šef svih šefova“, on je selektor seniorske rperezentacije i neko ko treba da uvede sistem u rad ostalih nacionalnih selekcija, po vertikali. Ovako, međutim, ne bi trebalo da se radi.
Sasvim bi u redu bilo da neko snima treninge koje vodi Todić i posle toga Raul obavi razgovor sa stručnim štabom kadeta, ukaže im na greške i da savete. Još ranije je trebalo da ih uputi u ono što je njegova ideja vodilja i način rada koji treba da se praktikuje.
Pošto Raul Gonzals vodi treninge, logično je pitanje čemu služe treneri naše kadetske reprezentacije. Logično je pitanje i zašto na to pristaju Todić i Sudžum, ali odgovor na to oni znaju…