Iako su imali skoro čitavo leto da se pripreme, crno-beli još uvek izgledaju neorganizovano, neuigrano… Istina, ostvarili su nekoliko velikih pobeda, pre svega u dva uzastopna večita derbija, ali se od stare slave ne živi. Kako bi izgurali sezonu i učinili je iole uspešnom, potrebno im je osveženje, dodatni motiv ili promena, koja će da učini da ekipa ponovo postane nalik na onu iz prošle sezone.
Početak nove sezone Partizana neodoljivo podseća na početak prošle. Veliki broj uspona i padova su doveli do toga da tim stekne epitet ekipe koja može svakoga da dobije, ali i od svakoga da izgubi. Prosto, ovo nije pobednički model, a da bi crno-beli napravili kontinuitet dobrih rezultata potrebno je nešto da se promeni.
Njihovi problemi su bili ogoljeni u poslednje tri utakmice. Ne samo što su poprilično loši u zagrađivanju sopstvenog koša, već su nedovoljno dobri i u odbrani na perimetru, zbog čega primaju veliki broj trojki. Ovo je „paklena“ kombinacija, od koje moral tima može drastično da opadne. Otuda možda i nedostatak energije u redovima „parnog valjka“.
PROBLEM OD KOJEG SE GUBI ENERGIJA
Jednostavno, samo po sebi ubija u pojam to što te protivnik zatrpava pogocima van linije 6.75 metara, a kada se dogodi retka prilika da promaši neki šut, dođe do toga da uhvati ofanzivni skok. Na taj način ispada da je skoro neminovno da se iz svakog poseda primi trojka ili poeni ispod samog koša. Ne samo što takva situacija demorališe jednu ekipu, već daje dodatno samopouzdanje drugoj ekipi, koja nema pritisak da pogodi kada može da se osloni na svoje centre da pokupe promašaj.
Ipak, ovo su problemi o kojima se već neko vreme priča. I nisu jedini, nažalost za Partizan. Postoji još jedna stvar koja ga muči, a događa se na suprotnoj strani terena – u napadu. Poznato je da trener Željko Obradović ima veliki broj setova akcija, koji se izuzetno teško skautira. Za skoro svaku situaciju na terenu postoji kretnja za laku realizaciju. Sve je to sjajno, ali nije dovoljno.
Ono što svaki tim ima i za šta svaki klub izdvaja velika novčana sredstva su igrači koji su u stanju da igraju „jedan na jedan“. Ukratko, ne može svaka akcija da prođe. Desi se da neko malo lošije dodavanje promeni koncepciju i tečnost napada, da ga protivnička odbrana pročita… Nasušna je potreba svake ekipe da u svojim redovima ima nekoga ko bi u poslednjim sekundama poseda preuzeo loptu i prosto „izmislio“ poene.
KEVIN PANTER
U slučaju Partizana, njemu je možda potrebno više takvih igrača. Naravno, tu je kapiten Kevin Panter, čije se odsustvo sve više oseća kako vreme odmiče. Ne samo što je Amerikanac u stanju da kreira za samoga sebe, već poseduje i sposobnost da pogađa teške šuteve, što je dodatni kvalitet koji često neutrališe i najbolje defanzivne postavke.
I ne samo to. Otkako je popularni Kej Pi došao među crno-bele, Željko Obradović je od njega napravio i neku vrstu sekundarnog plejmejkera. Mnogo toga zavisi od njega u napadu, a koliko je falio moglo je da se vidi baš u poslednjim evroligaškim utakmicama protiv Baskonije i Bajerna. Prosto, kada su se lomili ti mečevi, prevagu je doneo individualni kvalitet igrača. Prvo Markusa Hauarda i Čime Monekea kod Španaca, odnosno Silvana Fransiska i Karsena Edvardsa kod Nemaca.
Partizan nije imao tako nekog da preuzme odgovornost. Pozivale su se akcije, ali nisu prolazile. Lopta bi kao po pravilu završila kod nekoga ko nije u stanju da pogodi težak šut ili da volšebnom asistencijom donese pogodak. Skoro uvek bi se neko zaleteo ka košu, pokušao iz teške situacije i promašio.
ZAKLJUČAK
Tu dolazimo do zaključka ove priče. Jasno je da će Partizan mnogo da dobije kada se Kevin Panter oporavi od povrede. Stvari će da postanu neuporedivo lakše. Ipak, potrebno je da se angažuje još jedno pojačanje, taj dugo čekani plejmejker. Ono što bi on trebalo da donese timu je upravo ono o čemu smo pisali u prethodnim pasusima. Poene, poene i samo poene. Na koji god način.
Da li će za novog igrača da se pozivaju izolacije, da li će da bude ubojit iz pikenrola, nije važno. Jednostavno, potreban je neko ko će da napravi razliku kada se lomi utakmica. Kod koga će lopta da bude sigurna, da se ne dogodi da mu volšebno ispadne iz ruku, da ne pravi pogrešna dodavanja kada je najvažnije.
Sve ovo se u prethodnom periodu dešavalo igračima crno-belih. Kada se na ovakve načine gube utakmice, to ume skupo da košta. Mnogo skuplje od onoga koliko košta najskuplji tip košarkaša na tržištu – lider.