Došlo je vreme za rekapitulaciju dva najveća srpska kluba. Kako stvari stoje? Šta su prednosti, a šta nedostaci? Ko je u kakvom stanju posle napornih nekoliko utakmica?
Posle dva sata i 40 minuta, utakmica između Crvene zvezde i Partizana u ponedeljak bila je završena. Ovakvi „maratoni“ su postali zaštitni znak „večitog derbija“, koji skoro i da ne može da prođe bez nekog krupnog incidenta. Tu je i tradicionalna tvrdoća ovog „praznika košarke“, te sudijska neštedljivost na pištaljci, pa isti prođe sa mnogo prekida i „seckanja“.
Uprkos svemu pomenutom, prvi ovosezonski susret dva najveća srpska kluba je mnogo toga otkrio kada je u pitanju njihovo trenutno stanje sa formom i zdravstvenim biltenom. Kada se radi o potonjem segmentu, važno je da se napomene da su crno-beli bili drastično oslabljeni neigranjem Balše Koprivice i Alekse Avramovića, dok su Matijas Lesor i Alen Smailagić imali ozbiljnu restrikciju minuta zbog rovitosti.
Upravo tu dolazimo do teme ovog teksta. Tim iz Humske jeste imao problema sa nesprenošću igrača, ali istina je i da je imao zamene za njih koje je Željko Obradović odlučio da ne koristi. Uroš Trifunović, Tristan Vukčević, Gregor Glas i Đorđije Jovanović su registrovani članovi Partizana. Cela poenta u imaju rezervi je da bi trebalo da se iskoriste kada „prigusti“ sa povredama ili da se odmore glavne vedete.
I ovoga puta je popularni Žoc bio istrajan u nameri da igra samo sa veteranima i zvučnim imenima, iako je postalo očigledno da ne mogu više da izdrže, kako fizički, tako i mentalno. Zapravo, oni su se dobro držali tokom 35 minuta utakmice, bili su ravnopravan rival, ali su doživeli pravi krah u završnici, što je Zvezda iskoristila da ih propisno razbije.
Tačno, Partizan će da izgleda potpuno drugačije kada se svi oporave, ali šta ako se (ne daj Bože) u međuvremenu dogodi još neka povreda? Rezervni igrači su tu da budu rezerve, u svakom smislu te reči, a ne tek ljudi da popune mesto na klupi. Ukoliko stručni štab nije zadovoljan njima, onda je neophodno da se napravi rotacija, kako bi ekipa imala adekvatne zamene, koje su jedan od ključnih delova ukoliko želite da osvajate trofeje.
Sa druge strane, Zvezda je doživela pravi preporod. Mnogi su čak počeli da sumnjaju da ona može išta pozitivno da uradi na parketu. Onda je na klupu seo Duško Ivanović, kome je bilo dovoljno da nametne svoj autoritet igračima kako bi uspostavio disciplinu u razbijenoj „četi“.
Zapravo, situacija se poprilično okrenula u korist crveno-belih. Kada su oni igrali slabo, Partizan je bio dobar, a sada je situacija obrnuta. Takođe, ono što je „parnom valjku“ mana, to je Zvezdi vrlina – dubina klupe, tačnije upotrebljivost rezervnih igrača.
Primera radi, kada se Nikola Ivanović povredio i napustio parket, tada je na scenu stupio pomalo zaboravljeni i prekaljeni Stefan Marković, koji je, iako nema preterano veliku minutažu, bio spreman da momentalno doprinese. Tako je i bilo, a popularni Pefi je imao zapaženu rolu pogotovo u momentima kada je tim sa Malog Kalemegdana lomio otpor svog „večitog rivala“.
Ne bi trebalo potceniti ni taktički doprinos crnogorskog stratega. Jasno je da u napadu Luka Vildoza i Nemanja Nedović imaju sva ovlašćenja. Uloge su odlično podeljene, niko ne radi ono u čemu nije dobar, a tu je i proces „oživljavanja“ Džona Holanda za koga se očekuje da će da doživi preporod kao i svi ostali članovi crveno-belih.
PROČITAJTE JOŠ: