„U pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi“- stara je srpska poslovica koja se često koristi u sportskom kontekstu. Upravo su se nje držali igrači Crvene zvezde tokom proslave 10. titule osvajača Kupa „Radivoj Korać“.
Za nama je finale nacionalnog Kupa koje je za razliku od mnogih prethodnih godina prošlo bez gotovo ijednog incidenta, kako na tribinama tako i na parketu. A da je reč o jednom od mirnijih „večitih derbija“ u poslednje vreme govori i podatak da je finale završeno za nešto malo više od dva sata, što za februarske okršaje u Čairu nije baš svojstveno.
POHVALE ZA IGRAČE OBA TIMA
Treba ovde pohvaliti ponašanje košarkaša dva srpska evroligaša, crveno-belih i crno-belih. Bez nesportskih gestova tokom meča, pozdravi i zagrljaji posle završetka, aplauzi za rivala tokom ceremonije primanja medalja i individualnih priznanja.
Međutim, posebno treba istaći činjenicu koja je prošla malo ispod radara, a koja može da raduje sve, i koja pokazuje da slaviti pobedu ne znači i vređati protivnika. To su pokazali igrači Crvene zvezde slavivši sa “delijama“ svoj četvrti Kup u nizu.
O čemu je zapravo reč?
Kada je kapiten Branko Lazić iz ruku predsednika Saveza Predraga Danilovića primio trofej „Žućkove levice“, usledilo je tradicionalno slikanje na parketu za klupski muzej i košarkaške almanahe, a onda je usledila podela radnosti sa najvernijim pristalicama a u glavnim ulogama bila su tri igrača iz tri različite generacije, rođena u tri različite dekade, a postojanje te niti može dodatno da raduje pristalice kluba sa Malog Kalemegdana u ovim danima slavlja.
Naime, prvo se megafona dodatog sa tribina latio Luka Mitrović (1993), nekadašnji kapiten i jedan od simbola klupskih uspeha u ovom veku. Njegov izbor bila je stara, ali dobro poznata pesma „Računajte na nas“, a otpevao je početne reči iste koje kažu „U ime svih nas u crveno-belom…“.
Posle je red došao na najboljeg igrača finala i apsolutnog lidera ovog tima, pa zašto ne reći i čelnika kluba – Miloša Teodosića (1987), koji je svoj prvi trofej u dresu voljenog kluba kasnije pred novinarima opisao kao “najdraži u karijeri“, a njegov muzički izbor pao je na numeru koja počinje sa „Dobro znaj da uvek tu sam ja…“. Autobiografski, može se reći.
LJUBAV JE UVEK JAČA OD MRŽNJE
Ovaj segment slavlja u kojem su sami igrači bili svojevrsni muzički urednici završio sa mladom gardom, čiji je najbolji i najsvetliji izdanak Nikola Topić (2005). Sin klupske legende Milenka Topića i izvesno budući NBA igrač je od malena, uz oca, bio i bodrio Crvenu zvezdu, pa je njegov izbor za povesti bio logičan. „Od rođenja mog, nije proš’o bez imena tvog, ni dan ni godina, Zvezdo crvena…“, zagrmeo je mali Top.
Dakle, može se (a i mora) slaviti bez vređanja rivala. Zdravije je i prirodnije. A i ljubav je uvek i svuda jače osećanje od mržnje. Pa neka tako bude i ubuduće, ko god, gde god i kad god bude dizao trofej koji nosi ime jednog od najvećih koji je ovu igru igrao na ovim našim često nemirnim prostorima.