Tema nedelje i dalje je situacija Novaka Đokovića, ali šta bih mogao novo da kažem? Situacija je istovremeno i konfuzna zbog obilja, bar na izgled, kontradiktornih činjenica i prosta jer se sve svodi na temu „država protiv pojedinca“. U tom unapred neravnopravnom meču u kome su i vrhovni i linijske sudije otvoreno navijali za (australijsku) državu Novak nije imao izglede. Teniski rečeno, država je bila „na servisu“, Novak je uz pomoć advokatskog tima uspevao da „reternira“ i „lopticu“, tj. odluku, što duže drži „u igri“. Izgubio je u nekoj vrsti taj-brejka ali i dalje ima šanse da bude GOAT – najveći svih vremena.
Na meču Alžir – Ekvatorijalna Gvineja, naša kladionica nudi kvotu 2.30 za igru 1&3+.
Dok čekamo Novakov povratak, pozabaviću se jednim takmičenjem koje je u toku-Kupom afričkih nacija u fudbalu.
Verujem da će se mnogi iznenaditi pred podatkom da je prvenstvo Afrike starije od prvenstva Evrope. Ideja je rođena 1956, a prvo izdanje bilo je 1957. Doduše, u Evropi je odluka o osnivanju Kupa evropskih nacija (kako se takmičenje na početku zvalo) doneta 27. februara 1957. ali je prva utakmica u preliminarnoj rundi odigrana 5. aprila 1959, Irska je kod kuće izgubila sa 2:4 od Čehoslovačke.
U Africi su u prvom izdanju učestvovale samo tri zemlje, Egipta, Sudan i Etiopija. Prijavila se i Južna Afrika, ali je zbog politike aparthejda bila diskvalifikovana.
Prvi šampion bio je Egipta, bolji od Etiopije 4:0. Igralo se u Sudanu. Od tada se igra svake dve godine, sa izuzetkom 1962. i 1965. kada je prvak „crnog kontinenta“ dobijen posle tri godine.
Najviše titula, sedam, ima Egipat. Sadašnji domaćin Kamerun slavio je pet puta, Gana ima četiri titule, Nigerija tri, Obala Slonovače, Alžir i DR Kongo po dve, a Zambija, Tunis, Sudan, Etiopija, Maroko, Južna Afrika i Kongo po jednu. Još šest zemalja igralo je finale. Zemlje Severne Afrike (Egipat 7, Alžir 2, Maroko i Tunis po 1) imaju ukupno 11 titula, Gana (4),Nigerija (3) i Obala Slonovače (2) doneli su Zapadnoj Africi 9 titula, Kamerun (5), DR Kongo (2) i Kongo (1) osvojili su 8 titula za region Centralne Afrike. Etiopija i Sudan osvojili su dve titule za Istočnu Afriku a Južna Afrika i Zambija 2 za južni deo kontinenta.
Mnogi fudbaleri iz Afrike trijumfovali su u vodećim klubovima Evrope, Kamerunac Samjuel Eto nosio je dresove Real Madrida i Barselone, sa 18 golova najbolji je strelac u istoriji takmičenja.
U Africi se igrač godine bira od 1970. Prvu „Zlatnu loptu“ osvojio je Salif Keita, tada član Sent Etiena, a kasnije je trofej osvajalo još dosta afričkih igrača koji su trijumfovali u Evropi: Rože Mila, Tomas N Kono, Lahtar Belumi, Rabah Mađer, Kaluša Bvala, Žorž Vea koji je 1995. bio i „Zlatna lopta“ Evrope, Abedi Pele, Emanuel Amunike, Nvankvo Kanu, Samjuel Eto, Didije Drogba, Emanuel Adebajor, Jaja Ture, Mohamed Salah, Sadio Mane… Neki su bili najbolji više puta.
Takođe, veliki broj stranih trenera radio je u Africi, a mi smo ponosni na Milovana Rajevca koji je 2010. bio trener godine u Africi. On je te godine na SP u Južnoj Africi doveo Ganu do polufinala gde je sa penala zaustavljena od Urugvaja. Rajevac se vratio na mesto uspeha, ponovo vodi Ganu. Start protiv Gabona (1:1) bio je ispod očekivanja, još manje 0:1 poraz od Maroka koji vodi Vahid Halilhodžić, nekadašnji as Veleža, Nanta i jugoslovenske reprezentacije. „Vaha“ ima iskustva sa takmičenjem jer je već radio u Africi, od 2008. do 2010. vodio je Obalu Slonovače a od 2011. d0 2014. Alžir.
Koliko se sećam, od naših trenera svojevremeno su Africi radili Tihomir Jelisavčić (Nigerija,1974-1978), Gojko Zec (Angola), Momčilo-Meda-Ilić (Sudan), Velibor Vasović (Egipat), Vladimir Beara (Kamerun)… Nekog sam sigurno zaboravio, ali i ovi pomenuti svedoče o našem doprinosu razvoju fudbala u Africi.