U svom ovom ludilu koje se događa poslednjih dana posebno me je dirnula vest da će paraolimpijcima Rusije i Belorusije da bude zabranjeno učešće na Zimskim paraolimpijskim igrama u Pekingu, koje su počele 4. marta. Hej, radi se o invalidima, ljudima koji su se uprkos nedostatku udova i enormnim bolovima bavili sportom održavajući na taj način esencijalni simbol života! Kako njima da zabraniš učešće?
Na kraju je pronađeno solomonsko rešenje, dozvoljeno im je da učestvuju, ali pod paraolimpijskom zastavom i bez mogućnosti da se bore za medalje. Predsednik Međunarodnog paraolimpijskog komiteta Endru Parsons rekao je da su mere „najstroža moguća kazna“ u skladu sa njihovim propisima. „MPK i širi paraolimpijski pokret veoma su zabrinuti zbog grubog kršenja olimpijskog primirja ruske i beloruske vlade u danima koji su prethodili Zimskim paraolimpijskim igrama u Pekingu 2022″, objasnio je Parsons.
Ne pada mi na pamet da ulazim u političku diskusiju oko svega što se poslednjih dana događa u Ukrajini, ali bih ukazao na nešto što se provlači kroz celokupnu istoriju modernih olimpijskih igara, od 1896. godine. U prethodnih 126 godina olimpijske igre skoro nikad nisu bile ni blizu svojim olimpijskim principima: više, dalje, brže. Najčešći moto bio je: znoj, suze i krv. U poslednje vreme dodat je i četvrti element – uzorak urina.
Olimpijska istorija je istorija tvrdoglavog insistiranja na aristokratskom amaterizmu, uspona totalitarnih režima koji nisu poznavali nikakva pravila sporta niti fer pleja, dugotrajnog rata za emanacipaciju žena i obojenih, kao i globalne pobede sile zvane komercijalizam. Igre su vremenom poslužile i kao propagandni spot nacističke efikasnosti, odskočna daska za holivudske Tarzane, hobi za nevine amatere koji su se takmičili protiv nabildovanih profesionalaca i dekor za najskuplje prodavane TV reklame.
Baron je hteo nešto drugo. Istina je, ipak, malo drugačija od legende. Omaleni, u pedanteriju ogrezli francuski baron Pjer de Kuberten smislio je pre 126 godina moderne olimpijske igre. I to u cilju podizanja fizičke spreme svojih sunarodnika Francuza kako bi se što uspešnije mogli suprotstaviti ratobornim susedima Nemcima. U ratu, naravno. To je puna istina i tu je kraj jednog mita. Od trenutka kad je Bizmark porazio vojsku Luja Napoleona 1871, Kuberten je smišljao načine kako da Francuzi pobede u prvom sledećem evropskom ratu. Ništa manje.
„Savremeni svet nije antička Grčka, da ratovi prestaju zbog Olimpijskih igara“, kaže Nikola Mijatov, istoričar i saradnik Instituta za modernu istoriju.
Danas se dešava upravo suprotno, dodaje:
„Igre su više puta žrtvovane zbog politike i morale da bude odložene, najčešće zbog ratova“.
Poslednji slučaj odlaganja Olimpijskih igara dogodio se nedavno, takoreći juče – 2020. godine. Igre u Tokiju odložene su za godinu dana zbog pandemije koronavirusa. Manje je poznato da su i Olimpijske igre 1940. godine odložene i to zbog politike. Domaćin je trebalo da bude – Japan.
Tokio je pobedio Rim i Helsinki u trci za organizaciju Olimpijskih igara, ali odabir Japana mnogima se nije dopao, zbog međunarodnih političkih odnosa, ali i nacističke propagande u Berlinu. „Do početka 1938. britanska delegacija pretila je bojkotom Igara, a postojale su glasine da bi i Sjedinjene Američke Države mogle da ga prate“, pisao je tada Vašington post.
Njujork tajms je 1938. objavio anketu u kojoj su američki olimpijci masovno podržali odlazak na Olimpijske igre u Tokio. Uvaženi član Olimpijskog komiteta SAD tada je izjavio da ne može mirne savesti poslati sportiste u zemlju koja se zalaže za ono što zastupa Japan.
Stadioni u Tokiju su se masovno gradili od drveta, jer im je metal trebao za puške, a neki od stadiona koji su napravljeni tada otvoreni su tek dve decenije kasnije. Japan je podlegao pritisku sredinom 1938. godine, ali je objavio da će se ponovo kandidovati za domaćina na sledećim Igrama. Tako je za domaćina 1940. izabran Helsinki.
Ipak, u septembru 1939. nacistička Nemačka napada Poljsku i ceo svet staje. Olimpijske igre nisu ni održane 1940, kao ni 1944. Održane su tek 1948. u ratom opustošenom Londonu.
Sličan scenario viđen je 1916. Ova Olimpijada nije održana u Berlinu, jer je dve godine ranije kajzer Vilhelm I započeo Prvi svetski rat. U Antverpenu 1920, posle četvorogodišnje klanice u Evropi nikom nije bilo ni do kakve sportske ekstravagancije. Nisu pozvane na Igre zemlje poražene u ratu – Nemačka, Austrija, Bugarska, Mađarska i Turska. Takođe, nije učestvovao SSSR, stvoren 1917. Boljševička vlast olimpijadu je smatrala buržoaskim hirom i iz tog razloga SSSR je bojkotovao sve naredne igre do 1952.
Sledeća olimpijska kriza zabeležena je u Berlinu 1936. Ovim Igrama prethodila je velika kampanja u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi da se OI bojkotuju zbog Hitlerovog antisemitizma, ali MOK je odgovorio da je to zavera komunista i Jevreja i Igre su ipak održane. Hitlerov režim je imao ogroman profit od uloženih 30 miliona dolara u organizaciju. Nacisti su predstavili svetu svoju superiornu tehnologiju, elektronski foto-finiš, zatvoreni TV sistem, radio prenose (za 41 zemlju), prvi put teleks prenos poruka i cepelin kojim su nošeni filmovi na razvijanje u obližnje evropske zemlje. Berlin je zapamćen po nemačkoj želji da svetu prikaže arijevsku superiornost i po Džesiju Ovensu, crncu koji je osvojio četiri zlatne medalje. „Crnom četovođi“, kako su ga prozvali nacisti.
Tada, 1936, nastupio je i Vane Ivanović, jugoslovenski atletičar, a kasnije i uspešni biznismen u Londonu. Učestvovao je na Olimpijskim igrama u Berlinu, koje je nacističkim pozdravom i uz brojne tehnike masovne propagande, otvorio Adolf Hitler. Malo je poznato da su jugoslovenski sportisti, kao i sportisti delegacija iz još nekoliko zemalja, odbili da pozdrave Hitlera nacističkim pozdravom na ceremoniji otvaranja Igara 1. avgusta. Još manje se zna da je za taj svojevrsni međunarodni bojkot Hitlera najzaslužniji bio upravo Ivanović. On se tada takmičio u trkama sa preponama.
Vane Ivanović je bio u olimpijskom selu u Berlinu, gde su prikazivani propagandni filmovi o kulturi i prirodnim lepotama Nemačke, i naišli su na dobar prijem. Međutim, prilikom projekcije filma o nemačkoj vojnoj sili, dvojica jugoslovenskih atletičara, Jovan Mikić (poznatiji kao kasniji partizanski junak Spartak) i Vane Ivanović, glasno su protestovali protiv prikazivanja.
Mikić je to uradio na nemačkom, a Ivanović na engleskom. Pridružili su im se i ostali sportisti, pa je projekcija filma prekinuta. To je bila uvertira za ono što će uskoro da se dogodi.
Vane je pokušao da ubedi jugoslovensku, ali i druge delegacije, da ne pozdrave Hitlera na otvaranju Igara, piše u njegovim memoarima. U tome je delimično bio uspešan. Timovi iz Britanske imperije su se složili da ne treba pozdraviti Hitlera jer bi pozdrav izgledao kao da mu daju podršku, dok ga je francuska delegacija ipak pozdravila. Samo prva tri čehoslovačka predstavnika podigla su ruku, dok su ostali sportisti mirno prošli ispred Firera. Belgijanci, Danci, Poljaci, Šveđani i Peruanci su takođe bojkotovali naciste. Grci, koji su prodefilovali prvi, pozdravili su Hitlera olimpijskim pozdravom i dobili aplauz, ali su prave ovacije dobili Bugari, Mađari, Estonci, Letonci, Turci i Japanci, koji su svi podizali ruke.
Posle japanskih sportista na stadion su izašli jugoslovenski reprezentativci, koji su jedino spuštanjem zastave, kako se to čini u vojsci, izrazili poštovanje domaćinu.
Sledeća kriza olimpizma zabeležena je 1980. Te godine Igre su trebale da se održe u Moskvi, ali je godinu dana ranije sovjetska vojska ušla u Avganistan kako bi pružila podršku vladi u Kabulu u borbi protiv antikomunističkih muslimanskih pobunjenika. Amerika je saopštila da neće učestvovati na Igrama dok se Sovjetski Savez ne izađe iz sukoba. Kako se to nije dogodilo, američki sportisti bojkotovali su Igre, ali to su učinili i olimpijci 65 drugih zemalja. Jugoslavija nije bila među njima.
Tri dana pred otvaranje Igara, pisao je američki magazin Sport ilustrejted, u Filadelfiji je održan dvodnevni Liberti bel klasik, koji je trebalo da bude paralelna Olimpijada i koju je američki Kongres podržao finansijski sa deset miliona dolara. To je zapravo bio samo politički naziv za ovaj događaj, jer je takmičenje zapravo bilo atletski miting na kome je učestvovalo svega 300 sportista iz 26 zemalja.
Četiri godine kasnije SSSR i još 16 zemalja su bojkotovali Olimpijske igre u Los Anđelesu, navodno zbog „nedovoljne bezbednosti“. Mada su Amerikanci nudili Sovjetima da, umesto u Olimpijskom selu, odsednu na ruskom nosaču aviona koji bi bio usidren u luci Los Anđelesa, nedaleko od Holivuda. Ipak, umesto „komunista“ stigla je zamena koja se zvala komercijalizacija. Organizator je prodao prava za korišćenje olimpijskih krugova za sve moguće proizvode, od konzervi sode do kondoma. Prvi put su jedne Olimpijske igre donele zaradu – 225 miliona dolara. Televizijska kompanija ABC je od reklama zaradila još i više – 435 miliona dolara.
Ništa lepo nije se dogodilo ni na Igrama 2008. u Pekingu, domaćinu sadašnje Paraolimpijade. Tih dana događao se sukob u Gruziji, ruska vojska je ušla u oblast Južna Osetija. Tenkovi su došli do Tbilisija u trenutku kada je ceo svet gledao otvaranje OI. Predsednici Gruzije i Rusije, Mihail Sakašvili i Vladimir Putin, u tom trenutku su se nalazili na otvaranju u Pekingu.
Svako ko iole duže pamti setiće se još bezbroj primera olimpijskog beščašća. Od sankcija našim sportistima koji nisu mogli da se u ekipnim disciplinama bore na Igrama u Barseloni 1992, do odluke da se na stogodišnjicu modernih olimpijskih igara domaćinstvo, umesto Atini, dodeli Atlanti, tačnije Koka-koli.
U antičkoj Grčkoj olimpijske igre su bile zamišljene kao dani kad prestaju ratovi i kad se bore sportisti međusobno. Baron Pjer de Kuberten je zamislio nešto drugo, a često je ispadalo nešto treće, kao sada sa ovim paraolimpijcima. Nažalost.
PROČITAJTE JOŠ:
SERIJA A I Lacio je ponovo u trci, čeka nas triler u borbi za milione