Minulog vikenda je u Nišu održan kvalifikacioni turnir za ulazak u Juniorsku ligu Srbije. Osim rezultatske neizvesnosti ova utakmica je imala na terenu i van njega neke naizgled propratne stvari, u suštini, bitne detalje koji godinama utiču na izgradnju karaktera niških ekipa i pojedinaca koji su u njima ili oko njih.
Uz dodatak da je ova utakmica imala i „treće poluvreme“ na društvenim mrežama u kome su učestvovali članovi tih klubova. Ono što malo brine, isti rivali će igrati narednog vikenda utakmicu u kojoj je ulog podjednako veliki, samo u kadetskoj konkurenciji.
Veliki broj prisutnih na utakmici juniora Konstantina i Niša je rekao da u Nišu dugo nije odigran tako dobar meč dva gradska kluba. Problem je očigledno što je pobedu mogao da odnese samo jedan. A, u košarkaškom Nišu je najveći greh izgubiti od gradskog rivala. Sve drugo je nebitno, ali biti prvi u gradu, to je smisao postojanja. Zato i jeste realnost niške košarke šest muških klubova u istom rangu takmičenja, pretposlednjem, Prvoj regionalnoj ligi.
U TEORIJI JE LAKO, U PRAKSI MALO TEŽE
U razgovoru sa svim niškim košarkakim radnicima lako se dođe do dijagnoze problema. Nejedinstvo klubova i nedostatak strategije. Tako je u teoriji. Kada u praksi treba dati primer kako bi trebalo da se radi, izostane volja.
Ne moramo ići daleko u prošlost i širinu, primer koji mnogo toga govori je ovaj dvomeč Niša i Konstantina, prvi je prošao u juniorskoj, drugi sledi u kadetskoj konkurenciji. Očigledno je da imamo dve ekipe podjednakog kvaliteta u obe konkurencije koje se bore za ulazak u najkvalitetnije takmičenje mlađih kategorija u Srbiji. Niški klubovi u tim takmičenjima godinama prolaze rezultatski loše.
Da je bilo dobre volje i strategije, neko bi se setio i predložio da se od tih selekcija iz dva kluba, napravi po jedna jaka. Pa da se, primera radi, Konstantin sa najboljim kadetima iz grada uđe u nacionalnu ligu, a Niš sa najboljim juniorima. I da se tim selekcijama obezbede najbolji uslovi i treneri. Da se razvoj ostalih selekcija prati i, pošto je reč o mladim igračima čiji se razvoj ne može do kraja predvideti, sledeće sezone oni koji su napredovali pridruže jačem timu, oni koji su stagnirali odu su slabiju selekciju…
„MRZE NAS SUDIJE“
To bi već bio neki plan i pokazatelj dobre volje da se košarka podigne na viši nivo. Da ne idemo dalje i otvaramo brojna druga pitanja u niškoj košarci, od potrebe za tolikim brojem ekipa, do samog rada, članarina, termina, odgovornosti…
Ali ne, u Nišu su se još jednom odlučili za stvaranje rivaliteta koji nije zdrav, već predstavlja ono najgore što imamo u košarci. Ono što neki nazivaju sjajnom atmosferom u punoj dvorani, u stvari je sala puna nezadovoljnih roditelja od kojih deo ispoljava svoje frustracije, psuje aktere meča, ponaša se agresivno. Sukobljeni su jer pojedinci iz klubova za poraz krive sudije, koje iz samo njima znanih razloga mrze baš njihovu decu.
Zar stvarno neko može da pomisli da su niške sudije u mlađim kategorijama gradskog derbija naklonjene jednoj strani? Koliko je pedagoški iznositi takve optužbe deci koja će tek igrati košarku i kojima će te sudije suditi još stotine utakmica? Govoriti im da nisu oni krivi za poraz, nego su ih sudije „pokrale“, koliko je to pošteno prema momcima koji su pobedili? Iz takvog odnosa ljudi koji ne shvataju odgovornost svog posla dobijamo scene u kojima se mladi košarkaši unose u lice sudijama, popreko gledaju klupe protivničke ekipe, službeni predstavnici skaču pored zapisničkog stola tokom utakmice…
I tako smo dobili još jedan niški rivalitet, na žalost, izopačen.
ZA NAPREDAK JE POTREBAN NORMALAN I ISKREN ODNOS IZMEĐU KLUBOVA
Prilika da se demantuju neke tvrdnje iz ovog teksta već je za vikend kada „utakmicu života“ igraju kadeti dva pomenuta kluba. Tada predstavnici timova mogu svojim primerom pokazati deci i publici kako rade za prosperitet niške košarke. Mogu više pažnje da obrate na ponašanje dece iz svoje ekipe, a ne da vaspitavaju nevaspitane iz protivničke. Mogu pomoći sudijama da na najbolji način urade svoj posao, a ne da im umanjuju autoritet.
Mogu na kraju i iskreno čestitati protivniku na pobedi ili dobro odigranoj utakmici. Mogu još mnogo toga, ali i ovo bi bilo dovoljno za početak. Tako se pravi normalan rivalitet klubova iz istog grada, uz takav odnos bi ljubitelji košarke mogli lakše da podnesu šest klubova u istom rangu, prvim iznad „beton lige“.