Po svemu sudeći, prisustvujemo poslednjim mesecima Evrolige kakvu znamo. Direktor Evrolige Paulius Motiejunas je pre nekoliko dana najavio da su šanse da Dubaji zaigra sledeće sezone „fifti-fifti“. I da će prvak ABA lige sigurno igrati dogodine u tom takmičenju.
NBA: Od 21:30 igraju Denver – Indijana, a u kladionici MaxBet je kvota na igru H1 1.90.
Šta to znači? Da Evroligu može igrati klub koji su šeici napunili parama, pa po tom principu može igrati i ekipa iz Kazahstana, Saudijske Arabije, Katara ili Bruneija?
I još nešto: šta ako ABA ligu osvoji Cedevita Olimpija?
Najzad – šta ako kojim slučajem stane rat u Ukrajini, pa se u Evroligu vrate CSKA i Zenit?
PITANJA BEZ ODGOVORA
Motiejunas nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja, a trebalo bi.
Iz njegovih odgovora ispada da u Evroligi „vise“ Crvena zvezda i Partizan. Ako direktor takmičenja to ne zna, samo da ga podsetimo na jedan podatak koji se lako može pronaći na internetu: U ovogodšnjoj sezoni najveći prosek gledalaca beleži Partizan – 19.824. Odmah iza njega druga je Crvena zvezda – 19.027. Daleko na trećem mestu je Žalgiris (14.911), pa svi ostali. Do Monaka koji ima prosek posećenosti 3.987, mada se taj isti Monako pominje u planovima Evrolige kao ekipa kojoj treba dati A licencu.
Trka za novcem očigledno je pogon na koji radi najelitnije evropsko košarkaško takmičenje. Zato pitam – šta će se dogoditi ako španska Andora bude odjednom imala budžet stotinak miliona evra? Ili San Marino? Ili – Široki brijeg, Kopar, ili možda Zlatibor? Hoće li oni dobiti A licence?
Da li će Crvena zvezda i Partizan svoje poslednje evroligaške utakmice odigrati ovog proleća? Ne pitam to bez osnova, imamo primer iz ne tako davne prošlosti. Naime, 2011. Evroliga je na iznenađenje mnogih, umesto Partizanu, dala A licencu poljskom Prokomu. Prema rečma tadašnjeg šefa Evrolige Đordija Bertomeua, bilo je presudno da je Prokom već sedam godina šampion Poljske. Baš u tom trenutku Partizan je bio devet puta uzastopno prvak Srbije, i pet puta pobednik ABA lge. Te sezone Partizan je peti put zaredom ostvario plasman u Top 16 Evrolige, dok je Prokom u grupi u kojoj su igrali i crno-beli zauzeo poslednje mesto.
Toliko o moralu i planovima čelnika Evrolige. Malo toga se promenilo do danas.
NEKOLIKO PREDLOGA
S tim u vezi imam nekoliko predloga za koje znam da ih niko u Evroligi neće usvojiti iz prostog razloga jer su – logični:
– Po ugledu na fudbalska takmičenja u organizaciji UEFA, neophodno je apsolutno svakom prvaku svake evropske države dati teoretsku šansu da postane pobednik Evrolige. To se radi tako što se tokom leta organizuju kvalifikacije, kao za Ligu šampiona ili Ligu Evrope, pa tako prvak, na primer Crne Gore, ima makar teoretsku šansu da postane šampon Evrolige;
– Da se ograniči broj stranaca u jednoj ekipi na, na primer, šest. Pa bi tako Dubai mogao da angažuje šest Lebrona Džejmsa ili Kevina Duranta, ali bi morao da ima i šest domaćih igrača, koji su rođeni i igrali košarku u Dubaiju;
– Da Evroliga ima 32, umesto sadašnjih 18 klubova, ali koji bi bili podeljeni u dve grupe (kao nekad). Time bi se smanjio broj utakmica, kao i mogućnost povreda igrača, a povećala mogućnst da najbolji igrači nastupaju za svoje reprezentacije u FIBA prozirima kvalifikacionih ciklusa.
VREME ISTIČE
Nije ovo što predlažem mnogo. Nije ni ništa novo. Jedino čega se plašim je da sam usamljeni glas u pustinji u kojoj se vadi i prodaje nafta, a kupuju najbolji svetski košarkaši. Ako Evroliga namerava da krene tim putem, da je za takmčenje presudno ko je kome sponzor i ništa drugo – izvolite.
To ste već uradili u Turskoj i Grčkoj, gde ste praktično na lokalni nivo sveli klubove poput Galatasaraja, Bešiktaša, Arisa ili PAOK-a, i taj inženjering se pokazao jako dobrim za one koji su ostali Evroligini miljenici, za ostale je bio poguban. Da li će i Crvena zvezda i Partizan slično proći? Vreme ističe, vajld karti je sve manje, sve je moguće. Čak i da država koja obeležava 101 godinu košarke ostane na margini najeltinijeg evropskog takmičenja. I da njeno mesto zauzmu neki Dubai, Abu Dabi ili Džeda.