Sada je već očigledno ono što se godinama naslućivalo: Eketroprivreda Srbije podelila nas je na dva tabora. Na one koji moraju da plate struju u zakonskom roku, inače im se seče, i na one čiji se dug toleriše mesecima, pa i godinama. O tome govore zvanični podaci o najvećim dužnicima (među kojima nema domaćinstava), a poslednji dokaz je sečenje struje stadionu Partizana. Zvanično, dug kluba iznosi 26 miliona dinara.
Skoro sam siguran da ovoliki dug nije mogao da bude napravljen samo u jednom mesecu, nego u dužem periodu, pa se zato pitam zašto EPS nije isključio struju na stadionu čim je prošao rok za prvu uplatu?
Slučaj je hteo da je navedena struja potrošena na stadionu na kome se igraju fudbalske utakmice i u čijim prostorijama je sedište fudbalskog kluba Partizan. Takođe, slučaj je hteo (sudeći prema saopštenju FK Partizan) da se električna brojila na stadionu vode na ime Sportskog društva Partizan, pa samim tim ono duguje račune za struju. Jedino je nejasno na koje tačno Sportsko društvo se misli u saopštenju FK Partizan jer ovaj klub je istupio iz tog društva 3. maja ove godine, ne priznaje upravu SD, a čiju upravu priznaje – nije najjasnije.
Naravno, deo potrošene struje ide i na račun pomenutog Sportskog društva, koje ima svoje kancelarije na stadionu Partizana, ali toliko struje su mogli da potroše samo ako su u pomenutim kancelarijama rudarili kriptovalute. I to godinama…
KO ĆE DA PLATI?
Ko će sad ovaj račun da plati? Verovatno – mi. Ministarstvo sporta ili već neki drugi organ, iz budžeta bi mogao da izdvoji 26 miliona da bi reflektori, i sve ono što oni na stadionu obasjavaju, mogli da se upale.
Sve ovo me neodoljivo podseća na situaciju sa porezom koji takođe mora da se plati u roku ili slede oštre kazne. Poznato je da su sportski klubovi (i mnoga javna preduzeća) tradicionalno najveće neplatiše poreza. Oni ga ne utajuju, nego ga jednostavno ne plaćaju. I tako godinama…
Porez duguju fudbalski klubovi Partizan i Crvena zvezda, kao i njihove košarkaške sekcije. Neki su uspeli da dug reprogramiraju na razne načine, ali ipak ostaje podatak da ono što su dugovali državi nije plaćeno, da je dug sve veći, a da novac o kome se tu radi treba da završi u budžetu, a potom ide za obrazovanje, zdravstvo, penzije… Nikako za plate onima koji porez ne plaćaju.
I ova situacija se ponavlja godinama, ma kakve godine – decenijama, i skoro da niko ništa tu ne preduzima, a trebalo bi.
GDE JE INDIVIDUALNA ODGOVORNOST?
Istina je da naši klubovi, mislim sada na Crvenu zvezdu i Partizan, funkcionišu kao sportska društva, odnosno udruženja građana. Takođe je istina da čak i u takvim udruženjima postoji neka individualna odgovornost za finansijske rezultate. Pa tako, ako godinama stižu zvanične potvrde da samo pomenuti fudbalski klubovi duguju pedesetak miliona evra svaki (da ne ulazim u detalje i „sitna crevca“) opravdano se postavlja pitanje: ko je taj dug napravio? Pa kad se utvrdi ko je bio ili je sad na čelu kluba koji pravi gubitke – sledeće pitanje je zašto taj nije smenjen? Zbog nesposobnosti da upravlja novcem, naravno.
Ne sećam se da je bar neko smenjen. Da se ja nešto pitam, čak bih proširio odgovornost za tolika dugovanja i na poreske organe, u ovom poslednjem slučaju i na Elektroprivredu Srbije.
Znam da će na ovo reagovati navijači i crno i crveno-belih i proglasiti me za neznalicu ili bota nekih od klubova. Moja poruka im je: danas su isključili struju jednima, sutra će nekom drugom, ali na kraju će struja morati da se plati. Ja samo predlažem da je plati onaj ko je potrošio, a ne svi mi.