Ceo region ostao je obavijen tugom posle vesti koja je stigla iz Graca. Baš na Prvi maj, rado slavljen praznik u njegovoj voljenoj Jugoslaviji, samo pet dana pre 81. rođendana, preminuo je Ivica Osim.

Rođen u Sarajevu, slovenačko-nemačko-poljsko-čeških korena, put ga je odveo na Grbavicu. Postao je legenda Željezničara i jugoslovenskog fudbala, rano dobivši nadimak Štraus. Da, Štraus, jer je poput austrijskog virtuoza ispisivao nevidljive, fudbalske note. Iako visok za fudbalera (189 santimetara), plenio je velemsajstorskim driblinzima.

FIRENCA KAO USUD

Željezničar, njegova prva ljubav, bio je jedini klub za koji je igrao u nekadašnjoj državi. Naravno, igrao je i za reprezentaciju. Nekakva sportska i životna sudbina je htela da dva puta u životu teške trenutke doživi na istom stadionu, u Firenci.

Tog 5. maja 1968. u čuvenom polufinalu Prvenstva Evrope protiv Engleske, doživeo je povredu već u petom minutu. Pošto tada nije bilo izmena, doslovno je statirao do kraja meča koji je rešio Dragan Džajić, spektakularnim golom protiv tada vladajućeg prvaka sveta.

Iste godine je počeo internacionalnu karijeru, zadržavši se kratko u Holandiji, u Cvolše Bojsima. Vratio se u Željezničar, a karijera, isprekidana povredama, majstora fudbala vodila je kroz Strazbur, Sedan, Valensijen, pa ponovo Strazbur, odakle je 1978. otišao u penziju.

Trenerskim poslom počeo je da se bavi na njegovoj Grbavici. Stariji poklonici fudbala setiće se, i zadrhtaće pred tom slikom iz proleća 1985. kada je Željezničar u polufinalu tadašnjeg Kupa UEFA na tacni imao Videoton, vodio 2:0 (posle 1:3 u Mađarskoj), da bi u 90. minutu mađarski desni bek utišao Sarajevo. I celu Jugoslaviju.

Ipak, njegovo trenersko životno delo vezano je za Italiju 1990. Država je bila na izdisaju, ali Osim je kao selektor poveo Srbe, Hrvate, Crnogorce, Bošnjake, Makedonce i Slovence na Svetsko prvenstvo. Nije ga pokolebao početni poraz od Nemačke (4:1). Pobeđena je potom Kolumbija, a onda lako i selekcija UAE.

Pisalo se svašta tih dana. Čak i to da su iza njega i saradnika ostale silne prazne boce viskija u bazi reprezentacije. Nikada nije krio sklonost ka boemskom životu, ali naravno da ništa od napisanog u novinama nije bilo istina. Bili su to ostaci od nekakve svadbe u okolini.

NEPREBOLNA RANA

Put je tadašnje „plave“ vodio u osmini finala na Španiju. Genijalnim golovima sadašnjeg selektora Srbije Dragana Stojkovića na „Bentegodiju“ u Veroni, Jugoslavija je slavila 2:1 posle produžetaka i poslala Špance kući.

Četiri dana kasnije, rival u onoj Firenci bila je Argentina sa Maradonom, tada vladajući prvak sveta. Iako 90 minuta (računajući i produžetke) bez isključenog Refika Šabanadžovića, Jugoslavija je održala 0:0. Ne samo održala, nego je imala prilike da reši meč pre penal ruleta.

A tamo, Piksijev udarac završio je na prečki, šutevi Dragoljuba Brnovića i Faruka Hadžibegića na rukama Goikočee. Nije vredela ni „živa“ Maradonina lopta s penala koju je uhvatio Tomislav Ivković.

Bila je to labudova pesma tadašnje države. Već popucala po šavovima, raspala se 1992. U predvečerje Prvenstva Evrope 1992. Osim se obratio novinarima u prostorijama tadašnjeg FSJ na Terazijama 35 i objavio da odlazi sa mesta selektora, zbog rata na prostorima Bosne i Hercegovine.

Nikada više nije radio u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ostaće mu to neprebolna rana.

Ostaće i zapamćeno da je poslednji klub koji je vodio na prostorima SFRJ bio Partizan, baš u toj sezoni 1991/92. Trenerski put vodio ga je u Panatinaikos, Šturm iz Graca gde je ostavio ogroman trag, na kraju i u Japan.

Novembra 2007, kao trener Džef Junajteda, doživeo je moždani udar. Preminuo je u Gracu, gde je proveo poslednje godine života.

Veliki Ivica Osim…