Tri kluba, dva data gola, četiri poraza – to je bilans starta srpskih fudbalskih klubova u novoj evro sezoni. Ne bi trebalo da se čudimo, fudbalska matematika prilično tačno pokazuje trenutno stanje našeg klupskog fudbala.

ŠPANIJA Selta u Vigu od 17 časova dočekuje Osasunu. Kvota na “keca” u kladionici MaxBet je 2.15.

Vojvodina je već ispala od „giganta“ APOEL-a sa Kipra, Partizan ima (ne)moguću misiju da protiv Sabaha iz Azerbejdžana, koji uzgred postoji tek šest godina, u revanšu na svom terenu nadoknadi dva gola zaostatka. TSC protiv Bragre iz Portugalije ima samo teoretsku šansu za prolaz dalje, a videćemo šta će uraditi Čukarički protiv boljeg iz duela Genka i Olimpijakosa.

Sliku će malo popraviti učešće Crvene zvezde u grupnoj fazi Lige šampiona, videćemo sa kakvim rezultatima, ali generalno klupski fudbal nam je na niskim granama bez mnogo izgleda da u dogledno vreme bude bolje.

RANGIRANJE

UEFA klubove i zemlje rangira na osnovu zbirnog koeficijenta. Srbija je trenutno 13. sa 26.375 poena, što i nije loš plasman. Prva je Engleska sa 86,928, slede Španija sa 73.427, Italija sa 69.284, pa Nemačka sa 67.267.

Slaba nam je uteha što je Srbija najbolje plasirana među zemalja bivše Jugoslavije. Hrvatska je 20. sa 21.525, Slovenija 31. sa 11.750, tzv Kosovo je 37. sa 10.291, BiH je na 41. mestu sa 9.125, Severna Makedonija je 50. sa 6.000 a Crna Gora 53. sa 5.708.

Što se klubova tiče, na rang-listi je 421 ime. Na čelu su Mančester siti, Bajern, Real Madrid, Čelsi i Liverpul, a najbolji klub sa prostora Ex-Yu je Dinamo Zagreb koji je na 38. mestu. Crvena zvezda je 44, Partizan 61, Budućnost iz Podgorice 147, Sutjeska Nikšić 160, Maribor 162., Sarajevo 181… Potvrda kvaliteta…

KO JE KRIV?

Teško je utvrditi ko je kriv. Rekao bih da ja odgovornost podeljena. Igrači (verovatno) nemaju dovoljno talenta, nedovoljno iskusni treneri ne mogu od takvih igrača da naprave tim koji bi imao ulogu u Evropi, uprave prodaju najbolje igrače čim stigne prva ponuda jer klub treba da (pre)živi, navijači u sve manjem broju dolaze na stadion jer niko ne voli da gleda poraze tima za koji navija. Mediji kritikuju, ali ne mogu da pomognu. Rezultat je takav kakav je, ceh najčešće plaćaju treneri od kojih neki verovatno nije ni trebalo da budu na mestu sa koga su smenjeni.

Ne vredi ni pogled u prošlost. Partizan je do finala Kupa šampiona 1966. eliminisao prvaka Francuske (Nant), SR Nemačke (Verder), Čehoslovačke (Sparta Prag) i Engleske (Mančester junajted). Sličan je bio i Zvezdin put do finala Kupa sajamskih gradova 1979. Danas je takav niz ne neponovljiv nego – nezamisliv.

Jeste bilo drugo vreme, igrači nisu mogli u inostranstvo pre 28 godine, zrelost su dostizali u našim klubovima i našoj ligi, ali sve se promenilo. Danas se talenti pod pritiskom menadžera, ali i roditelja, prodaju čim stigne prva ozbiljnija ponuda. Niko ne želi da sačeka sledeću koja bi mogla da bude još bolja.

U takvoj klupskoj realnosti reprezentacija nam je još i dobra. „Ubode“ po neko veliko takmičenje, najbolji igrači odlaze u dobre evropske klubove, a što nema rezultata u evro kupovima nikoga nije briga.

Bojim se da nam u dogledno vreme neće da bude značajnije bolje. U ligi u kojoj se često igra „tri za tri“, u kojoj se treneri smenjuju posle dva-tri poraza, u kojoj huk sa tribina nigde nije „12. igrač“, u kojoj mladi igrači uglavnom sede na klupi, ne može da bude bolje. I ne treba da nas čude porazi i ispadanja od klubova iz zemalja koje naša fudbalska predrasuda svrstava u „levake“.

Nisam stručan da kažem šta nam valja (u)činiti da bi nam bilo bolje. Teoretski, rekao bih da nam nedostaju treneri koji će da proizvode igrače i strpljivije uprave koje neće talente u naznaci odmah da prodaju. Retko koji dobar igrač nije našao angažman u inostranstvu dok je na suprotnoj strani mnogo talenata koji nisu uspeli zato što su prerano otišli, sve jedno da li pod pritiskom roditelja, menadžera ili samih klubova koji nemaju strpljenja da sačekaju sazrevanje i (i bolju cenu) za svoje talente.