Posle magične noći 16. februara 2011. godine, svaki pravi ljubitelj fudbala pre bi rekao da će taj 19-godišnji dečkić da bude buduća „Zlatna lopta”, nego da će da završi karijeru na isteku treće decenije, kao zaboravljeni odbačeni veznjak. Kao promašaj.

Džek Vilšir je odlučio da okači kopačke o klin, u svojoj 30. godini, pošto su na njegovu adresu proteklih meseci stizale samo ponude niželigaša, a naslovi u engleskim medijima zvučali su melanholično i tužno, kao da nije u pitanju igrač koji ima 34 nastupa za reprezentaciju.

IKINGUR – MALME 2&G2+ ŠVEĐANI IDU DALJE

Ipak, da bi karijeru i lik i delo Džeka Vilšira neko mogao da shvati, treba premotati film deceniju i po ranije. Dečak Arsenala, lucidnog talenta i još lucidnijeg karaktera (ispostaviće se godinama kasnije) u svojoj 16. godini dobio je poverenje i šansu kod Arsena Vengera. Bajka je počela u sezoni 2008/09 kada je dobio dres sa brojem 19, a debitovao je u Premijer ligi na Ivud Parku protiv Blekburn Roversa, septembra 2008, kada je zamenio Robina van Persija u 84. minutu. Sa 16 godina i 256 dana postao je najmlađi debitant Arsenala u Premijer ligi, oborivši prethodni rekord Seska Fabregasa. Samo 10 dana kasnije, 23. septembra, Vilšir je postigao prvi pogodak za Arsenal u pobedi nad Šefild junajtedom u Liga kupu.

Samo dva dana nakon što je napunio 17 godina, u prisustvu ponosnih bioloških roditelja i fudbalskog – Arsena Vengera, Vilšir je potpisao prvi profesionalni ugovor. Kao 18-godišnjak, tokom pozajmice u Boltonu, jedne večeri uhvatio je voz posle treninga kako bi stigao u London da gleda svoj Arsenal protiv moćne Barselone u prvom meču osmine finala Lige šampiona. Vengerov tim je uspeo da nadoknadi 0:2 i da dođe do remija – 2:2. Džek Vilšir te noći, februara 2010. nije mogao ni da nasluti šta će se dogoditi samo godinu dana kasnije, protiv iste te – Barselone.

Tog 16. februara 2011. godine kažu da nikada jedan igrač nije „uhapsio“ čuveni tandem Ćavi-Inijesta i te večeri, fudbalskim rečnikom rečeno, rodio se – Džek Vilšir. Žreb je ponovo bio nemilosrdan prema Arsenalu, koji je drugu godinu zaredom izvukao Barselonu u osmini finala. David Vilja je doneo vođstvo Barsi, ali je Arsenal u završnici preokrenuo preko Aršavina i Van Persija. Ipak, apsolutni heroj bio je Vilšir, koji je u tandemu sa Songom, „pohapsio“ Ćavija i Inijestu, koje je pre samo godinu dana sa divljenjem gledao, kao pozajmljeni igrač u dresu Boltona.

KARABAG – LEH POZNANJ X OVDE HVATAM VISOKU KVOTU

Nažalost, Vilširov pakao počeo je pet meseci kasnije, dok još nije napunio ni 20. U pripremnoj utakmici, na “Emirejts kupu”, protiv Njujork Red Bulsa, Vilšir je napustio teren posle samo sedam minuta zbog povrede članka. Posle toga, nikada više nije bio isti. Na teren se jeste vratio, ali nikada nije postao onaj igrač, za koga su pet meseci ranije govorili da treba da bude naslednik Fabregasa, pa čak i najvećih u tom trenutku – Ćavija i Inijeste.

U sezoni 2011/12 nije odigrao nijedan meč zbog teške povrede. Kada se vratio, često je bio na žutim stranama britanske štampe i karijera je nastavila da ide nizbrdo. Lekarski tim Arsenala činio je sve, Venger je uporno tvrdio da će se Džek uskoro vratiti i da njegova povreda neće biti hronična, ali se na teren vratio tek posle 17 meseci, tačnije 524 dana. U sezoni 2012/13 uspeo je da upiše čak 33 nastupa i navijači su leta 2013. verovali da će Džek biti njihov novi vođa i da je povreda prošlost, baš kao i njegov karakter zbog kog je često popunjavao naslovnice tabloida.

Počeo je da igra na levom krilu, zbog povreda Podolskog, Okslejd-Čemberlena i Volkota, dao je gol protiv VBA i Noriča, da bi 26. novembra postavio rekord, u 29. sekundi protiv Olimpik Marseja, kao najbrži strelac u elitnom takmičenju među svim engleskim igračima iakda. Košmar se nastavio u martu kada je u prijateljskom meču između Engleske i Danske, Danijel Ager poslao Vilšira na novu pauzu. Vilšir se vratio na teren u finalu FA kupa te godine, kada je sredinom maja ušao kao zamena u pobedi nad Halom rezultatom 3:2, što je bio prvi trofej Arsenala još od 2005. godine.

Usledila je nova povreda, u sezoni 2014/15, propustio je tri meseca, zbog istog članka, i te je odigrao samo 22 meča. Tokom priprema leta 2015. Vilšir je doživeo prelom fibule, morao je na više operacija, obnavljao je povrede i na teren se vratio tek posle 10 meseci.

Drugu dugu pauzu i sezonu praktično bez minuta, nije mogao da “preživi”. Verovali ili ne, u sezonama 2015/15 i 2016/17 odigrao je samo pet utakmica. Sezona 2017/18 bila je poslednja i njegova i Vengerova. Vilšir je 13. decembra 2017. odigrao prvi put 90 minuta u Premijer ligi, prvi put posle 19 meseci. Postigao je te sezone dva gola, a na kraju sezone je saopštio da odlazi, jer nije dobio novi ugovor. Arsenal je napustio nakon 17 godina, 197 mečeva, 14 golova, 30 asistencija.

Iako je u tom trenutku imao 26 godina, mnogi su verovali da, ako se oporavi, Vilšir i dalje može da ima veliku karijeru. Šansu mu je dao Vest Hem, ali povrede su bile jače. Vilšir je odigrao samo 18 mečeva za tri sezone u Vest Hemu, probao je da se oporavi u Bornmutu, u Čempionšipu, dobio je kratkoročni ugovor januara 2021, ali je potom ostao bez kluba. Probao je još kratko u danskom Arhusu, trenirao je sa italijanskim drugolišem Komom, a zbog toga što nije dobio nijednu ponudu, 8. jula 2022. odlučio je da se penzioniše.

FERENCVAROŠ – TOBOL 1&0-3 MAĐARI MORAJU DALJE

Proporcionalno gledano, talenat koji je imao i karijeru kakvu nije, Džek Vilšir je apsolutni pobednik. Momak koji je šest nedelja od proslave 19. rođendana održao lekciju Ćaviju i Inijesti, dočekao je da ostatak karijere provede na tribinama, po bolnicama, i svojom krivicom – po pabovima.

Dokaz da je bio jedan od najvećih talenata čitave Engleske je i taj da je kao 14-godišnjak igrao za U-16, kao 15-godišnjak za U-17, a da ga je Fabio Kapelo kao selektor Gordog Albiona 2011. opisao sledećim rečima: “Najveći talenat kojeg sam gledao još od Lea Mesija”.

Arsen Venger ga je definisao kao igrača sa “španskom tehnikom, ali i sa engleskom glavom”.

Za navijače Arsenala, Džek Vilšir će i pored svega toga ostati jedan od najvoljenijih i definitivno onaj koji je mogao najviše, a dostigao najmanje.

KLUŽ – PJUNIK JEREVAN 1&0-3 UVEK SE PATE ALI MORAJU PROĆI

Krivci?

Pa, možda je loša sreća, sudbina, sigurno i njegova “Gaza” glava i karakter koji ga je, naročito tokom perioda oporavka, vukao na pogrešnu stranu.

“Biti Džek Vilšir” može da bude definicija nekog ko je mogao najviše, a da nikada nećemo saznati tačno zbog čega je dostigao tako malo.

Ostaje nam da u njegovu čast s vremena na vreme pustimo video i setimo se kako je tog 16. februara plesala engleska glava sa španskom tehnikom protiv najvećih u istoriji ove igre…

Dulle Varney