Godinama nas je ceo svet nazivao “zemljom košarke”. Pet svetskih, osam evropskih i jedno olimpijsko zlato potvrđuju da smo to zaista i bili. Da li smo i dalje? MVP priznanje NBA lige našem čoveku kaže da jesmo. Da li ćemo to da budemo i ubuduće? Zlato juniora na Evropskom prvenstvu kaže da hoćemo. MaxBet Sport u serijalu “Čuvari košarkaške vatre” bavi se temom o budućnosti srpske košarke. Ko su glavni junaci svih prošlih, sadašnjih i budućih košarkaških uspeha u Srbiji? Ko su čuvari košarkaške vatre? To su klubovi koji su “pravili”, koji “prave” i koje će i u buduće da “proizvode” naše košarkaške asove. Ovo je serijal o njima!
Ako pričamo o beogradskoj košarci, neophodno je da se spomene KK Fleš. Radi se o voždovačkom klubu nastalom 5. oktobra 2007. godine i koji je fokusiran na rad sa mlađim kategorijama. Kako je vreme odmicalo, tako je njegov razvoj išao uzlaznom putanjom, pa je nedavno došlo do toga da ima rekordan broj učlanjene dece.
Što i nije čudno, kada se u obzir uzme „zamah“ kakav je Fleš uzeo, te je treninge organizovao u mnogobrojnim objektima, uglavnom po školama. Preciznije u OŠ „Danilo Kiš“, OŠ „Bora Stanković“, OŠ „Veselin Masleša“, OŠ „Đura Daničić“, OŠ „Janko Veselinović“, OŠ „Aleksa Šantić“ u Kaluđerici, a tu je i 12. Beogradska gimnazija.
Klub prima decu uzrasta od šest do 18 godina, s tim što kod onih najmlađih postoji mali problem. Iako je Fleš obezbedio male lopte adekvatne za određeni uzrast, sale nemaju koševe koji mogu da se spuštaju, što je objektivna prepreka za većinu škola košarke širom Srbije. Naravno, to ih ne sprečava da mlade talente pretvaraju u košarkaše, a pre svega ljude.
Takođe, stvari su toliko uznapredovale da je Fleš oformio i seniorski tim, koji se takmiči u Prvoj muškoj regionalnoj ligi (treći rang). Ovaj potez za cilj ima da pomogne mladima da kroz nadmetanje sa starijima steknu potrebno iskustvo i kvalitet. Posebno se ističe generacija 2006. godišta.
Fleš je za 16 godina svog postojanja izbacio nekolicinu profesionalnih igrača. Neki od njih su „abaligaši“ kao što su: Mateja Todorić, Filip Rebrača, Matija Novković, Pavle Mihajloski, a tu su i internacionalci kao što su Lazar Nikolić, Vladimir Rajačić…
Da bi jedan srpski klub stvorio košarkaša za neko od renomiranih takmičenja, potrebno je mnogo strpljenja, pedagogije, ispravnog usmeravanja… Naš sagovornik u vezi sa time je bio prvi čovek Fleša, Uroš Čebedžić:
– Dosta se promenio rad sa decom u odnosu na pre. Isto tako se i vreme promenilo u kome se trenutno nalazimo. Dosta stvari se vidi i na samoj deci, koja generalno jesu fizički malo zapuštenija. Vidi se da imaju dosta krive kičme, ravne tabane i što se tiče nekog fizičkog razvoja da tu ima dosta manjkavosti. Vidi se da su deca dosta vezana za mobilne telefone i kompjutere. Doduše, nije to samo kod nas, to je svuda. Manje dece se vidi na igralištima. Svako ko prođe, može da vidi da ima mnogo više igrališta nego pre, ali ne viđamo decu na njima.
Jedna od ključnih stvari prema njegovim rečima je voljni momenat kod dece, kojeg sada ima mnogo manje nego ranije…
– U trenutku kada deca zavole košarku, to je u redu. Možemo da kažemo da će da treniraju duži vremenski period. Ali samo ta početna inicijativa, da li će da počne od deteta ili roditelja, da li će da saznaju za bavljenje košarkom kroz aktivnosti klubova, pa da vide kako je to. Teže je privući decu sada na sport, nego pre 15-16 godina – rekao je Čebedžić, pa dodao:
– Generalno, talentovana smo nacija za košarku. Ima dosta talentovane dece, dosta dece koja se ističu i visinom i talentom, ali ima tu i dosta stvari koje su se promenile u odnosu na pre 15-16 ili 20 godina. Sam taj voljni momenat nije na tom nivou kao što je bio pre. Mnogo lakše deca odustaju od nekih stvari. Kada dete zavoli košarku ili neki drugi sport, to je to. Roditelji su tu mirni, treba da podrže dete, ali nikako da se gura, da se forsira i tera da ide na trening. To već stvara kontraefekat. Dete je to koje treba da izrazi želju, da dođe i ako mu se dopadne, da počne da trenira.