Godinama nas je ceo svet nazivao “zemljom košarke”. Pet svetskih, osam evropskih i jedno olimpijsko zlato potvrđuju da smo to zaista i bili. Da li smo i dalje? MVP priznanje NBA lige našem čoveku kaže da jesmo. Da li ćemo to da budemo i ubuduće? Zlato juniora na Evropskom prvenstvu kaže da hoćemo. MaxBet Sport u serijalu “Čuvari košarkaške vatre” bavi se temom o budućnosti srpske košarke. Ko su glavni junaci svih prošlih, sadašnjih i budućih košarkaških uspeha u Srbiji? Ko su čuvari košarkaške vatre? To su klubovi koji su “pravili”, koji “prave” i koje će i u buduće da “proizvode” naše košarkaške asove. Ovo je serijal o njima!
Da li je potrebno da se troše reči o Čačku kao košarkaškom centru? Ono što je ovaj grad podario Srbiji u sportskom smislu je od neizmerne vrednosti, pogotovo kada govorimo o „igri pod obručima“. Zato nam je upravo on bio jedna od destinacija, kao i njegov najtrofejniji klub – Borac, koji je u poslednje vreme doživeo vrtoglavi uspon u seniorskoj konkurenciji, a izuzetno je poznat i po radu sa mladima.
Ova ekipa iz Čačka je konstantno u vrhu po kvalitetu u mlađim kategorijama, rame uz rame sa znatno bogatijima kao što su Crvena zvezda, Partizan, Mega… Zapravo, Borac je svima njima ravnopravan, a često i bolji protivnik. Ako se u obzir uzme da je njegov tim uglavnom sastavljen od lokalne dece, onda ono što se radi u ovom klubu može da se nazove pravim čudom i kada se o njemu priča, trebalo bi da se skine kapa. Zamislite klub iz bilo kojeg grada da sa tamošnjim momcima parira beogradskim velikanima. Pritom, Čačak ima oko 70.000 stanovnika, a srpska prestonica oko 2.000.000, uz napomenu da klubovi iz nje dovode igrače iz svih delova zemlje! Fantastično, zar ne?
Prošle godine, Borac je reprezentativnim selekcijama dao sedam igrača, a taj trend je bio nastavljen i ove, pošto su samo na Evrobasketu u Nišu, gde su „orlići“ osvojili zlatnu medalju, bilo tri igrača iz čačanskih crveno-belih: Pavle Nikolić, Matija Milošević i Đorđe Ćurčić. Sve ovo se postiže zahvaljujući sjajnoj komunikaciji sa mladima u redovima Borca, principi rada su savremeni, a tu je i tradicija koja izaziva strahopoštovanje kod dece koji o legendi čačanske košarke slušaju otkako su se rodila.
ISTORIJAT
Što se tiče istorijata Borca, klub je nastao posle II svetskog rata, kao nastavak istoimenog fiskulturnog društva. Košarkaška sekcija je osnovana 25. aprila 1945. godine, a prvi predsednik je bio Milorad Stojanović – Lale. Koliko su Čačani legendarni govori i to što su iznedrili velikane poput Dragana Kićanovića, Željka Obradovića, Radmila Mišovića, a u ovom gradu su u poslednje vreme posebno ponosni i na Darka Rajakovića, koji je nedavno postao trener Toronto Reptorsa.
U skladu sa pomenutim, kontaktirali smo ljude iz Borca, a prvo je za MaxBet Sport govorio Raško Bojić, nekadašnji trener prvog tima, a sada koordinator za mlađe kategorije. On je za početak govorio o tome kako je danas da se radi sa decom, a kako je bilo nekada:
– Sigurno da je teško povući tu paralelu, jer mislim da su stvari u svim sferama života, pa i u košarci, napredovale. S obzirom na to da sam u Borcu prisutan od ’74. godine, dakle otkako sam počeo da treniram košarku kao pionir, pa imam nekog iskustva da napravim takvu paralelu. U velikoj meri su stvari unapređene i u sistemu rada i u sistemu treninga. Slobodno mogu da kažem i u kvalitetu, što je i normalno. Tako je isto i u Borcu, gde je došlo do velikog napretka u poslednje tri godine.
O kakvim tačno promenama se radi, rekao je sledeće:
– Za razliku od prethonih vremena kada su bili usmereni na jedan trening dnevno, procenili smo da, ako želimo igračima da damo šansu da se razvijaju na pravi način i da podižu nivo košarkaškog znanja, da je to apsolutno nedovoljno. Uzimajući u obzir probleme sa terminima u salama, kada se sve sabere sa brojem radnih dana u nedelji, to je premalo. To nas je podstaklo da talentovane momke opteretimo u većoj meri i kroz individualne treninge, odvajajući po grupama i praveći šuterske treninge… Danas su deca u mnogo većoj meri opterećena radom i mnogo se više bave košarkom nego u prethodnom periodu.
Pored Raška Bojića, porazgovarali smo i sa Ivanom Đajićem, trenerom pionirske selekcije Borca, koji je pričao o uticaju roditelja na decu koja se bave košarkom:
– Uticaj roditelja kao i u svakoj branši života da svako želi da njegovo dete bude najbolje. Košarka je pre 20 ili 30 godina bila sport koji se mnogo više igrao iz ljubavi nego što je to danas. Samim tim i sport je postao profitabilna grana, kao industrija, gde svako želi da ostvari neke svoje cijeve, nekad sportske, nekad vansportske. Generalno, mi u Čačku, što mislim da nas odvaja od rada iz drugih gradova Srbije, treneri ovde postavljaju princip odnosa roditelja i trenera. Ne mislim da se trener uzdiže na taj nivo da se uzdiže više nego što jeste. Nego, kada radite sa decom, u Čačku je tako da od samog starta treba da kažete deci i roditeljima stvari kako jesu. Najpravičnije je da se postavite tako da budete pošteni prema njima. Sa roditeljima treba da postoji odnos da oni mogu da informaciju da li njihovo dete dolazi ili ne. Priče o košarkaškim stvarima ne bi trebalo da budu, već da se na prvom treningu objasni da roditelji tu nemaju šta da traže. Zapravo, mi u Čačku nemamo problem sa roditeljima, oni imaju poverenja u nas trenere. Ti roditelji osećaju sigurnost i poštenje od trenera koji radi sa zadatom selekcijom.
DECI JE SVE DOSTUPNO
Đajić je istakao i šta je ključno u radu sa decom:
– Mislim da su se vremena promenilo u tom smislu da sa decom danas mora mnogo više da se priča. Njima je sve dostupno. Oni mogu da svaki razgovor koji obavljate sa njima mogu da objave na društvenim mrežama. Kažem, to neko poverenje igrač-trener je mnogo više potrebnije danas za uspeh, nego nekada. Pre, kada nije bilo dostupnosti tehnologije, recimo, u Čačku smo imali dva sporta – fudbal i dominantnu košarku. Sada imate mnogo više sportova ovde i mnogo je teže da ti danas dođe talentovano dete za košarku, a da ne ode na neki drugi sport. Mi uspevamo ovde da napravimo selekciju talentovane dece, da ostvarujemo uspehe, upravo zato što imamo dobru komunikaciju, što mislim da je u Beogradu, recimo, problem.
Poznata je anegdota iz Čačka da, ko opere ruke u Moravi, da postane vrsni strelac ili šuter. Ova tema je bila neizostavna u našoj poseti Čačku:
– Ta anegdota potiče još iz vremena čoveka koji je možda i osnovao košarku u Čačku, pokojnog Ace Stefanovića. On je, dok je vodio tim, njegovi igrači nisu mogli da pogode ništa na treningu, pa ih je poveo na Moravu da operu ruke. Oni su to uradili i posle toga nisu promašili. Čak se dogodilo i to da su dobili utakmicu posle toga. Tako da, svako ko dođe u Čačak da odigra utakmicu ovde, ode da opere ruke u nadi da će im to pomoći da pobede. Nažalost po njih, treba da budu mnogo bolji od nas da bi pobedili – rekao je Đajić, da bi se Raško Bojić odmah nadovezao:
– Nadovezaću se na ono što je Ivan rekao. Aca Stefanović je maltene pionir čačanske košarke i nažalost je preminuo pre tri meseca. Ujedno, bio je i moj prvi trener. Bio je jedna od najdominantijih sportskih figura u gradu i sticajem okolnosti je popio poslednje piće sa mnom. Od njega je potekla ta priča o Moravi. Činjenica je, ustvari, da je šut bio, jeste i biće najdominantniji košarkaški element bez kojeg savremena košarka ne može da se igra. Nije moglo da se igra ni ranije, a ni danas. Druge košarkaške stvari i segmente u igri možete da kompenzujete ili prikrijete na ovaj ili onaj način. Šut ne možete. I onda je to na neki način uticalo da treneri kroz svoj koncept rada i radeći sa mladim igračima, dođu do toga da Čačak postane baza maestralnih strelaca kao što su Radmilo Mišović, Dragan Kićanović, Dragan Arsić, Željko Obradović…