Godinama nas je ceo svet nazivao “zemljom košarke”. Pet svetskih, osam evropskih i jedno olimpijsko zlato potvrđuju da smo to zaista i bili. Da li smo i dalje? MVP priznanje NBA lige našem čoveku kaže da jesmo. Da li ćemo to da budemo i ubuduće? Zlato juniora na Evropskom prvenstvu kaže da hoćemo. MaxBet Sport u serijalu “Čuvari košarkaške vatre” bavi se temom o budućnosti srpske košarke. Ko su glavni junaci svih prošlih, sadašnjih i budućih košarkaških uspeha u Srbiji? Ko su čuvari košarkaške vatre? To su klubovi koji su “pravili”, koji “prave” i koje će i u buduće da “proizvode” naše košarkaške asove. Ovo je serijal o njima!
Ako biste određenom broju ljudi u prošlom veku postavili pitanje: „Na koji košarkaški klub prvo pomislite kada kažete ‘Beograd’?“, mnogo njih bi dalo odgovor: „BKK Radnički“. Mnogi znaju da se radi o jednom od najvrednijih sportskih kolektiva ne samo u prestonici, već u čitavoj državi. Nažalost, vremena su se malo promenila, pa bi i odgovor na gore pomenuto pitanje verovatno danas bilo drugačije. Ipak, pokušaćemo da podsetimo „usnule“ zaljubljenike u „igru pod obručima“ šta je i šta predstavlja legendarni klub sa Crvenog krsta.
BKK Radnički je osnovan 7. juna 1945. godine u sklopu istoimenog sportskog društva, koje je, inače, najstarije u zemlji. Samim tim, „krstaši“ su jedni od najzaslužnijih za razvoj i popularizaciju košarke na teritoriji čitave bivše Jugoslavije. Zapravo, na Crvenom krstu su se odigrale prve košarkaške utakmice po završetku Drugog svetskog rata, što dovoljno govori o značaju ovog dela Beograda za srpsku košarku.
Vremenom je BKK Radnički čak postao i šampion te države, što je, bez ikakve sumnje, tada to bilo mnogo teže da se učini nego danas. Početkom 21. veka, klub je zapao u ozbiljne probleme, ispao je u najniži rang srpskog takmičenja. Tada se kao „princ na belom konju“ ukazuje besmrtni Dušan Ivković, preuzeo je klub i „vasrksao“ ga u relativno kratkom vremenskom periodu.
SLAVNA IMENA BKK RADNIČKOG
Koliko je klub sa Crvenog krsta slavan, pokazuje i to koje su košarkaške veličine prošle kroz njega: Dušan Duda Ivković, Slobodan Piva Ivković, Dragi Tvigi Ivković, Milan Vasojević, Ranko Žeravica, Borivoje Cenić, Bata Đorđević, Božidar Maljković, Srećko Jarić, Dragoljub Pljakić, Jovica Antonić, Aleksandar Saša Đorđević, Žarko Vučurović, Aleksandar Nađfeji, Marko Kešelj, Milan Tomić, Marko Jarić, Zoran Sretenović, Vlada Dragutinović, Slađan Stojković, Luka Pavićević, Luka Bogdanović, Branko Milisavljević, mnogi drugi…
Nažalost, BKK Radnički je i u prethodnom periodu imao ozbiljnije probleme što se tiče opstanka, pošto su za vreme pandemije koronavirusa ostali bez hale. Srećom, taj problem je rešen pre tri godine, kada je Sportsko društvo „Radnički“ ustupilo dvoranu „David Kalinić“, nazvanu po čuvenom rukometašu Radničkog i ocu našeg sagovornika, Gorana Kalinića. Takođe, važno je da se napomene da će klub na mestu stare hale da dobije najmoderniji centar u Srbiji, gde će košarkaši BKK Radničkog da imaju najbolje moguće uslove.
Samim tim, mlađe kategorije „krstaša“ će da dobiju vreme i mesto za košarkaški razvoj. One su uzdanica Beograđana u poslednje četiri godine, pošto su u tom vremenskom periodu doneli mnoštvo trofeja i medalja u svim kategorijama. Ovo je pokazatelj koliko se kvalitetno radi sa mladima na Crvenom krstu.
Predsednik kluba, Goran Kalinić, za MaxBet Sport je za početak razgovora govorio o problemima sa kojim se suočava BKK Radnički:
– Imamo stvarno talentovanu decu, ali naš rad, kao i rad klubova kao što je Radnički, niti iko ceni, niti iko poštuje. Sve što neko radi, to je kao da zida kuću i dođe do krova i neko dođe bagerom i sruši. Ti što ruše su pod znacima navoda veliki klubovi, koji na svakakve moguće načine „otimaju“ decu pre vremena, zbog čega imamo sve manje talentovanih klinaca.
Na pitanje kakva je razlika u radu sa decom danas i pre, odgovorio je:
– Razlika je što je ranije bilo tri-četiri ozbiljna kluba, koji su ozbiljno radila sa decom. U današnje vreme svako dete može da trenira košarku. Ranije to nije moglo. Ranije, ako nisi imao predispozicije i talenat, onda su treneri klubova slali tu decu na rvanje, boks, vaterpolo, džudo… Danas svako dete koje plati članarinu može da trenira. Znači, klubovi idu na kvantitet, a ne na kvalitet. Što se jure članarine. Tu je problem. Košarka se neće dići dok god je tako. Ranije se nisu plaćale članarine, a danas roditeljima danas to služi kao povod da traže da im deca igraju po svaku cenu. I to je na neki način okej. Danas imamo ekipe koje prijave sedam ekipa u kadetskoj konkurenciji. To znači da imaš 84 klinaca, kadeta, umesto da se ima njih 15. Ovi drugi, čim su deo nekih drugih selekcija, možda je pošteno da im se kaže da nisu za košarku. Da treba da pređu na drugi sport. To je po mom mišljenju veliki problem.
INDIVIDUALNI TRENERI SU PROBLEM
Kakav je uticaj roditelja na košarkaški razvoj mladih?
– Veliki je uticaj. Hajde da kažemo da prosečno jedno dete od škole košarke do pionira u klubu provede šest godina. Sada, na primer, ako klub gradi neki odnos sa roditeljem, koji ima talentovano dete, menadžer ili agent ili veliki klub, mogu to da sruše u roku od 15 minuta! Za tako kratko vreme može da se sruši odnos poverenja između roditelja i kluba. Zato što neko dođe sa strane i kaže: „Vaše dete je prevazišlo sredinu“. Niko se ne pita zašto je taj neki trener zainteresovan za to dete ako mi ne znamo da radimo? Znači, mi znamo da radimo čim je on došao da pita za to dete. Veliki problem stvaraju i treneri koji se bave individaulnim radom. To su ljudi koji kažu da su košarkaški treneri, ali oni to nisu, jer oni ne vode košarkaške timove. Oni naplaćuju individualni trening. Toga ranije nije bilo. Znači, ti igraš za Radnički, imaš svog trenera, 15 igrača, boriš se da budeš u 12, boriš se da igraš utakmicu, boriš se za minute… I onda taj individualni trener, da bi se pokazao, roditeljima kaže da ne razume zašto njihovo dete ne igra u klubu i da je njihovo dete mnogo dobar igrač. I onda se stvara problem. Individualni treneri i nemaju nikakvu odgovornost, pa mogu da kažu roditeljima da je njihovo dete najbolje na svetu i da treba da igra u reprezentaciju. Eto, to je ta priča.
Potom je rekao šta bi učinio kako bi pomogao klubovima kojima je fokus na rad sa mlađim kategorijama:
– Prvo, treba da se pomogne klubovima koji imaju stručne trenere za mlađe kategorije. U smislu, prosečne plate trenera mlađih kategorija klubova u Beogradu su otprilike 300 evra. Bilo koji mladi čovek sa 300 evra ne može da živi. Mislim da bi tu država trebalo da pomogne klubovima, uz uslov da treneri moraju da budu stručni, da imaju završenu školu. I to da se direktno trenerima daje novac, jer je mnogo trenera u Kini. Nema ko sa decom da radim. Da mi sad zatrebaju tri trenera, ne bih znao šta da radim. Nemam. Bar onakav kakav bi trebalo da izgleda da bi vodio neku selekciju Radničkog, jer je voditi naš klub velika obaveza, a trenera nema. Jer se troši mnogo energije, a nema para. Nekada su i stariji treneri pomagali mlađim trenerima, a to sada ne postoji. Dakle, potrebno je da se stvaraju treneri.
Za kraj, pričao je o budućnosti srpske košarke?
– Budućnost srpske košarke… Uvek će da se nađu neka talentovana deca koja će da doprinesu srpskoj košarci. Moje mišljenje je da srpska košarka nema ništa od toga što imamo MVP-ja u NBA ligi. Srpska košarka nema ništa od toga, ali bi imala od toga da Srbija imala da postane prvak sveta u košarci. Jer bi moj telefon bio „crven“ i deca bi prepoznala sebe da hoće da igraju košarku i da sutra igraju za Srbiju. Da kad ih neko pozove, da se odazovu. Kada bi videli da taj Bogdan Bogdanović postigne trojku Špancima, figurativno rečeno, to je onda Srbija. Interes srpske košarke. Medalje u seniorskoj reprezentaciji. Bitno je i da se osvoje i u mlađim kategorijama, ali pitanje je koliko će tih klinaca da igra u seniorima. Tu je taj prekid. Ranije su juniori bili projekti da igraju u seniorskoj košarci, a mi sada imamo jednog supertalenta, a ranije smo ih imali po pet ili šest po generaciji.