Poslednji derbi, 173. po redu, obeležila je relativno solidna igra oba tima, i Crvene zvezde i Partizana. Viđen je moderan fudbal sa jednim, najviše dva dodira, uz insistiranje na akcijama brzih krilnih igrača.

Na meču Milan – Inter, naša kladionica nudi kvotu 2.05 za igru ug 2-3.

Međutim, kao neko ko ovakve derbije gleda već decenijama, uočio sam i neke bitne razlike u odnosu na one iz, na primer, osamdesetih ili devedesetih godina prošlog veka.

Prvo, nekad su se u derbiju sastajali Crvena zvezda, koja je bila prvak Evrope, i pre toga Partizan, koji je bio finalista Kupa evropskih šampiona. Ovaj put, na stadionu „Rajko Mitić“ igrali su jedan protv drugog Crvena zvezda, koja je osvojila ubedljivo poslednje mesto u svojoj grupi Lige šampiona, i Partizan koji prošlog leta nije prošao kvalifikacije za bilo koje evropsko takmičenje.

ZAKAZANE TUČE NAVIJAČA

Drugo, nekad je postojalo pravilo da se (po dogovoru, naravno) navijači tuku međusobno posle utakmice u parku kod Autokomande. Ovaj put su se navijači tukli (verovatno opet po dogovoru) pre utakmice, kod Vukovog spomenika u Beogradu.

Treće – nekad su se, kao i uvek, izricale kritike na račun suđenja posle utakmice. Ovaj put sudije su bile kritikovane čak dva dana pre nego što je derbi počeo.

Jedino što se nije promenilo jeste pirotehnika. I nekad, kao i sad, navijači oba kluba bi zasipali teren i nebo bakljama, dimnim bombama i topovskim udarima. Puzdano znam da su nekad ta pirotehnička sredtsva unošena na tribine stadiona nekoliko dana pe derbija, i stajala su u sigurnim „štekovima“. Navijači, ili „navijači“ na dan utakmice ulazili bi opušteno na stadion a onda bi na tribinama pronalazili skrivene „štekove“ i počinjao bi pir koji bi obično prekinuo utakmicu jer se od dima ništa nije videlo. Ovog puta, u ovom poslednjem derbiju, mislim da je taj pir produžio meč za bar petnaestak minuta. U tom produžetku Crvena zvezda je postigla dva gola…

Ima još nekih stvari koje su se u međuvremenu promenile, a koje bi naši mlađi čitaoci teško mogli ra razumeju. Evo bar dve.

RED ZA PRVO IZDANJE „SPORTA“

Nekad je od Autokomande pa sve do ulaza u stadion, bilo Zvezde ili Partizana, stajao špalir uličnih prodavaca koji su nudili – „novine za sedenje“! Naime, na naša dva najveća stadiona nije bilo sedišta, postojale su samo betonske tribine, pa se mogla zaraditi neka kinta prodajom starih novina koje bi navijači stavili ispod sebe da im se ne smrzne (ili ne pokvasi) donji deo leđa.

A posle derbija- znalo se. Navijači i jednog i drugog kluba masovno bi išli na Trg Nikole Pašića, tada trg ispred Doma sindikata, i čekali bi do negde devet-deset uveče da se na jedinoj trafici pojavi provincijsko izdanje dnevnog lista „Sport“. Čekali su da vide ocene igrača. Dakle, nije bilo interneta, nije bilo ocena fudbalera samo nekoliko minuta po završetku utakmice, nego se čekalo da se to pročita u novinama. A kad bi se i to završilo, masa navijača premeštala bi se stotinak metara dalje, ispred zgrade tadašnje Jugoslovenske lutrije, da saznaju iz prve ruke koliko ima dobitnika sa 13 pogodaka na sportskoj prognozi, i kolika je nagrada.

Možda sam ja malo nostalgičan, verovatno i jesam, ali zaista teško mogu da shvatim da se sad navijači tuku par sati pre početka utakmice, i da se sudije kritikuju dva dana pre nego što je izveden početni udarac. Baš kao što ne mogu da shvatim da u startnim postavama Zvezde i Partizana ima najviše jedan izdanak omladinske škole tih klubova, i da država treba da pokriva sve one silne gubitke koje su ti klubvi napravili.

Verovatno sam ja čovek iz nekog drugog vremena koji ne shvata moderne tokove fudbala. Izvinjavam se zbog toga.