Mega je završila sezonu, pa smo odlučili da kontaktiramo njenog trenera kako bi sa nama podelio utiske. Govorio je o raznim temama, uključujući razvoj mladih igrača, trenerskim filozofijama, kao i o učinku njegove ekipe.
Iako je sezonu u ABA ligi započela nesto sporije, Mega je uspela da se izdigne iz nedaća i da ostvari primarni cilj – plasman u plej-of i to sa sestog mesta. Ono što je još važnije, razvila je nekoliko mladih igrača, koji su kroz takmičarsku godinu napredovali, pa su neki od njih zavredili i pozive u svoje nacionalne timove. Ukratko, izgradila je osnovu za naredni period.
U tome je umnogome uticao trener “ružičastih”, Marko Barać, koji je poznat po radu sa mladim igračima, pošto je veliki deo svoje karijere proveo radeći u mlađim reprezentativnim selekcijama. Njegov uspeh u radu sa talentima je i jedan od razloga zbog kojeg je dobio angažman u timu kakav je Mega, pa je na njemu da u budućnosti stvori možda još neku NBA zvezdu. Što da ne?
Ovaj 34-godišnji stručnjak je razgovor za MaxBet Sport započeo utiscima iz sezone koja je nedavno okončana:
– Pre svega, u Megi sam dobio ono sve što sam očekivao u momentu kada sam se odlučio da prihvatim taj posao. To je klub sa jasno postavljenim ciljevima, sa visokim standardima vezano za organizaciju, za funkcionisanje i uslove koji su omogućeni za rad. Sezonom sam vrlo zadovoljan, na kraju smo završili tamo gde nam je i bila želja. Kada smo se okupljali neki cilj koji sam zadao timu vezano za takmičarski rezultat jeste šesto mesto u ABA ligi, jer je u tom momentu pre proširivanja plej-ofa to bila granica za ulazak u plej-of. Većina tima me je gledala misleći da sam možda preambiciozan, međutim ja sam stvarno verovao da je ta ekipa sposobna za tako nešto. Na kraju se desilo. Što se tiče drugog dela priče koji je jednako, ako ne i važniji u tom razvoju igrača, mi smo praktično sa istim timom od početka do kraja, bez nekih pojačanja u toku sezone, pokazali izuzetan napredak. Igrači su kroz individualni rad i kroz uloge koje su dobili u tom timu napredovali na način da su neke poraze sa početka sezone na kraju pretvarali u pobede. I to jeste poenta cele ove priče.
Mnogi misle da u Megi ne postoji pritisak rezultata. Da li je to istina?
– Znam da vrlo često ove stvari izazivaju komentare, ali zaista ne znam osim dva-tri kluba u regionu koji je to četvrti koji ima pritisak da postane šampion? U odnosu na ostatak lige, a imao sam priliku da radim i u drugom klubu i već neko vreme sam tu, u Megi postoji pritisak na svakoj utakmici. Nijedna utakmica se ne igra na način da je svejedno da li se pobedi ili izgubi. Ne bih da poredim sa drugima, ali izuzimajući evroligaše, ne mislim da je pritisak rezultatski manji nego negde drugo. Naravno, ono što ga čini možda za javnost manjim, a za nas koji radimo čini situaciju težom, jeste da do tog rezultata mora da se dođe razvijajući igrače i stavljajući ih na mesta i uloge koji će njima u karijeri i u njihovom razvoju najviše da znače.
PADOVI I USPONI
S obzirom na to da je Mega nešto slabije započela sezonu, da li je u nekom trenutku bilo straha od ispadanja iz ABA lige?
– Što se tiče straha od eventualnog ispadanja, stvarno ga nije bilo. Mi smo pokazali upravo kroz strpljenje koje je pokazala Uprava i strpljenje koje smo prikazali kao stručni štab, da verujemo u ono što radimo. Bilo je nekoliko vezanih poraza, međutim, ako analizirate par prethodnih sezona u ligi, bilo je timova koji su imali mnogo veće nizove bez pobede, pa nekako to nije bila tema, ali ovo je bilo na početku, pa možda je malo „upadalo u oči“. Međutim, ima li išta prirodnije od toga da mlad tim, odnosno igrači koji prvi put igraju u takvom sistemu, na početku budu nešto lošiji nego što će biti na kraju. Mislim da je to sasvim prirodan proces i mi smo znali da će tako biti.
Šta je bilo presudno da se sezona “prelomi” u pozitivnom smislu? Da se krene sa boljim igrama?
– To je verovatno delovalo da je „kvrcnulo“, međutim iza toga je stajao ogroman rad koji su oni uložili od početka avgusta. Mi smo toliko rano krenuli u taj pripremni period. Već na početku smo imali vrlo kompetitivne utakmice protiv prestižnog univerziteta Virdžinija. Nakon toga smo igrali protiv protivnika koji su u tom momentu bili puno jači od nas. CSKA, Lokomotiva, Uniks, Karšijaka, Bursa… Tako da je sve to uz veliki rad na treninzima i prvi deo sezone, sve je to bilo potrebno da bi kasnije došao neki rezultat. Ono što je poznato je da ništa ne uspeva kao uspeh, pa samim tim što si pobedio jednu ili dve utakmice kod mladih igrača razvija veliko samopouzdanje i tada taj rad koji imaju iza sebe, kada se poklopi sa samopouzdanjem, oni praktično nemaju granicu. To je kasnije rezultiralo jednom velikom serijom, čini mi se najvećom u istoriji kluba, gde je od 10 utakmica bilo devet pobeda što nas je vinulo u gornji deo tabele. Na sve to se nadovezao i plasman u finale Kupa Radivoja Koraća.
Da li postoji neka mantra unutar ekipe? Neka filozofija kojom se vodite?
– Ovo je zaista ovako kako kažem. Potreban je kontinuitet u radu, istih igrača, istih trenera, da bi se timske mantre razvile. Ne postoji jedna univerzalna stvar koju ponavljaš. Mora da se uđe malo u dubinu, da oni nauče da žive jedni sa drugima. Nemam tu šta drugo da dodam. Veruješ u to što radiš i trudiš se da oni to „kupe“ i da oni takođe veruju i ubeđuješ ih da će doći. Podsećaš ih da je bilo situacija da se dešavalo da drugi krenu lošije, pa da su završili na boljim pozicijama… Analiziraš da si u prvom delu igrao pet utakmica kod kuće uz osam gostovanja… Sve to ima svoje.
Kako je došlo do toga da pređete u Megu?
– To verovatno nije pitanje za mene, ali, negde, pretpostavljam, da se ono što imam iza sebe u košarkaškom radu poklapa sa onim što Mega jeste. To je od samog početka rad sa mladim igračima, kako kroz individualni rad tako i kroz sisteme koji su bili u mlađim reprezentativnim selekcijama, kroz rad u ABA ligi sa puno mladih i talentovanih igrača… Neko je video da to ima smisla i sve se namestilo da, sticajem raznih okolnosti, nekoliko puta budem u situaciji da vodim tim na duži period i tu se verovatno videlo da mogu da povežem te dve stvari dosta uspešno. Mislim da je to bio razlog zašto sam završio u Megi. Ponavljam, to je verovatno pitanje za nekog drugog.
Šta su Vam rekli kada ste došli u Megu? Da li su imali neka određena očekivanja?
– Ono što su mi rekli jeste da ću imati veliku podršku i mogu da kažem da tu podršku osećam svakodnevno. Podršku u ostvarivanju ciljeva koji su u Megi odavno postavljeni. Čine da taj sistem funkcioniše besprekorno već nekoliko godina. To je to insisitranje na pružanju prilike mladim igračima, da ti mladi igrači dobiju ogromnu odgovornost kroz model igre, da bi se to vreme njihovog sazrevanja i sticanje iskustva smanjilo i to su otprilike bila neka očekivanja.
Da li za Megu može da se kaže da je idealna sredina za Vas, s obzirom na to da je njen sastav mlad, isto kao i Vi?
– Nemam takvo mišljenje da to što sam ja mlad, da se to odjednom uklapa u tu koncepciju tima. Mislim da nije toliko bitno za trenera koliko ima godina, već koliko je moderan. Da ljudi koji nisu mladi i te kako mogu da budu moderni i da prate sve trendove u košarkaškom smislu i da se prilagođavaju njihovim ličnostima. S druge strane, mislim da Mega jeste idealna sredina za mene, jer ono sto trenutno želim da radim i u čemu mislim da sam dobar, jednostavno Mega mi apsolutno pruža i veoma sam zadovoljan time.
INFORMACIJA JE DOSTUPNA SVIMA
Da li imate nekog mentora ili savetnika koji Vam pomaže u obavljanju posla?
– Što se tiče samog trenerskog posla, nemam ni mentora ni savetnika. Ono što je bitno u bilo kom poslu i van njega, jeste da budemo svesni da prosto uvek moraš da napreduješ i uvek moraš da se razvijaš. Ako ne napreduješ, ti nazaduješ. Tako jednostavno funkcioniše. Ne možeš da ostaneš na istom nivou. U današnjem svetu je informacija dostupna svima, a velika je razlika između informacije i znanja. Informaciju ima svako. U tom nekom najstručnijem mogućem smislu, za te informacije ti ne treba neki veliki mentor. Ono što pravi razliku jeste znanje i ono što je nama mladim trenerima najbitnije je da znanje ne dolazi samo iz košarke. Meni je ključ ono što radiš van terena, koje sve nauke obuhvataš i upoznaješ kako bi razvio svoje znanje. Vrlo je bitno kako živiš i kakvo je tvoje životno iskustvo. Kažu da smo svi ono što smo negde videli ili pročitali. U skladu sa time, važno je kako se obogaćuješ van košarke, stvari koje istražuješ, druge nauke kao što su psihologija, sociologija, filozofija, pedagogija… Da li je to neko iskustvo kroz odrastanje i tako dalje… Sve to čini jednog čoveka kompletnim, što mislim da je ključ da bi mogao da upravljaš grupom i da bi mogao da teraš druge da napreduju i da se proširuju na kraju krajeva u košarkaškom smislu. Još bih pomenuo da, naravno, od svih trenera koje pratiš ceo život, naravno da učiš način njihove igre, komunikacije, organizacije, ali ne samo iz košarke. Tu su drugi sportovi, drugi lideri… Mislim da biti lider kao košarkaški trener ili menadžer bilo kog projekta, mislim da je to isti posao. Bukvalno u svakoj sferi treba da pronađeš ljude koji su uspešni u tome i da se na taj način razvijaš. Vratiću se još jednom što se tiče košarkaške igre, informacije su dostupne, do znanja može da se dođe kroz mentorstvo ili savetnika, ali do pravog znanja mislim da se dolazi samostalno tako što praviš taj komplet o kome sam pričao.
Na koji način Vi primenjujete pomenute stvari?
– Lično volim da proučavam rad trenera iz drugih sportova. Dosta principa primenjivih na kosarku moze da se uzme iz ostalih timskih sportova, pa i u samom taktickom smislu. Svuda je cilj stvaranje numericke, kvalitativne ili pozicione prednosti. Takođe, volim da saznajem o načinu ishrane, o kuhinjama širom sveta, o zdravom životu, o hobijima… Jednostavno, sve to mislim da je bitno da bi čovek mogao da priđe različitim ličnostima. Mislim da je vrlo bitno da se prati popularna kultura. Knjige, filmovi, pozorište, muzika… Na primer, šta se dešava u automobilskoj ili nekoj drugoj industriji, jer može da se desi da naiđeš na igrača da je to jedina stvar van košarke koja ga zanima. Sve to da bi bio u poziciji da dopreš do igrača, da izgradiš odnos koji omogućava lakši protok košarkaških informacija. Nije najbitnije da li si zvao tajmaut na seriji od 6:0 ili 8:0. Moraš i to da znaš, ali to ne pravi razliku.
Poznato je da ste veliki prijatelj sa Novicom Veličkovićem. Kako razdvajate prijateljstvo i poslovnu saradnju sa njime?
– To je bitno i razdvojiti i ne razdvojiti. Bitno je kada si okružen svojim ljudima, a još je bitnije da li si okružen pravim ljudima. Poznato o kakvom sportisti i kakvoj ličnosti se radi. Puno mi pomaže, kao i ceo sjajni stručni štab koji imam. Ono što je podjednako bitno je da puno pomaže igračima. On ima ogromno igračko iskustvo i prolazio je kroz situacije kroz koje prolaze momci koji su na terenu i može da im puno toga ukaže kako treba da se bore sa nekim strahovima, pritiscima i situacijama koje samo veliki igrač zna. Veliko je zadovoljstvo imati ga uz sebe.
Koliko je teško voditi mladu ekipu kakva je Mega u takmičenju kakva je ABA liga?
– Vrlo teško. ABA liga je jedna od najkomplikovanijih liga za igranje u Evropi. Svake godine se diskutuje koje je izdanje kvalitetnije, a koje nije. Jedina konstanta je da su tu vrhunski treneri, da se sve utakmice sjajno pripremaju i da su igrači kombinacija čvrstine i pameti, odnosno „namazanosti“. Vrlo teška liga za igranje, posebno za mlade igrače i u tom smislu i dragocena iskustvo za svakog od njih.
POJAČANJE DENVERA ZA LETNJU LIGU
Nedavno ste bili u Denveru, gde ste u redovima Nagetsa bili deo stručnog štaba tokom Letnje lige. Kako je došlo do toga da se okušate tamo i koji je razlog?
– Meni je to bilo izvanredno iskustvo. Prvi put sam u Letnjoj ligi, bio sam u prilici da vidim da rad i organizaciju neke NBA ekipe. Razlog je bio taj što, kao što je dobro poznato, kod nas u Megi tokom sezone dolazi dosta internacionalnih skauta, dosta generalnih menadžera NBA timova I u jednom od tih sastanaka je došlo do poziva od strane Denvera da se priključim njihovom stručnom štabu tokom Letnje lige.
Da li ste za vreme koje ste proveli u Sjedinjenim Američkim Država uspeli da naučite nešto novo što biste mogli da primenite na Megu u budućnosti?
– Zapravo, prvo to što sam video dosta novih stvari. To je organizacija na najvećem mogućem nivou, kako van terena, tako I na terenu. Košarka se tamo mnogo razlikuje, naravno, umnogome arzlikuje, što zbog razlike u pravilima, što zbog atleticizma I brzine igrača. U svakom slučaju, naučio sam najviše vezano organizaciju I komunikaciju puno korisnih stvari.
Da li se u Sjedinjenim Američkim Državama, pojavom Nikole Jokića, malo drugačije gleda na košarkaške radnike iz Srbije? Da li ste osetili poštovanje zato što dolazite iz kluba kao što je on, a i iz iste države?
– Apsolutno i jedno i drugo. Veliki broj Amerikanaca jednostavno gleda na američku košarku kao na svetsku košarku. To je njima centar interesovanja, što je donekle i normalno. Za ostalo, sve je “preko okeana”. Može to neko da posmatra ovako ili onako, ali što se srpske košarke tiče, naišao sam na maksimalni respekt, što se tiče trenerske struke i što se tiče igrača. Sve zbog uspeha koji je Nikola Jokić postigao. Takođe prema Megi kao klubu, zaista veliko poštovanje i veliko poznavanje celog sistema i sredine.
Šta se sprema u Megi za sledeću sezonu?
– Ono što je sigurno da će Mega da zadrži svoju ideju, svoj identitet i da će tim da bude u skladu sa time. Vrlo verovatno sve mlađi i sve talentovaniji. Lično, već ne mogu da dočekam početak nove sezone. Mislim da je ova za nas bila afirmativna, da smo ispunili svoje ciljeve. Međutim, imam veliku želju da sve bude još za malo bolje. Vezano za sve, za igru, za rezultat, za sve ono što je u domenu mog posla i sa nestrpljenjem čekam početak sledeće sezone.