Doći do NBA lige i zaigrati u nekom od 30 najboljih timova sveta san je za mnoge dečake iz Srbije. Međutim, ima među srpskom košarkaškom omladinom i onih koji sanjaju da kao treneri rade u najjačoj ligi. Upravo takav jedan san u razvojnom timu čuvenih Čikago Bulsa živi jedan Vračarac, koji se spletom vrlo čudnih životnih oklonosti, ali i svojom velikom hrabrošću da sledi svoj san, našao u “vetrovitom gradu“.
Marko Anđelković je još kao mlad odlučio da u košarci želi da se ostvari sa strane, iz drugog plana. U KK Vračar je davne 2003. godine počeo svoju trenersku karijeru, koja ga je potom vodila u mlađe kategorije Partizana gde se zadržao punih šest godina. Usledio je period boravka u sistemu Mege gde se upoznao i radio sa svojim najvećim mentorom Vladom Vukoičićem, da bi svoj prvi inostrani izlet imao radeći u ljubljanskoj Olimpiji.
VOLONTIRAO ČITAVU SEZONU
I dok je razvijajući se u Beogradu i dalje želeo i razmišljao o razvoju kao glavnom treneru jednoga dana, boravak u Sloveniji i rad sa nekim budućim NBA igračima, poput sadašnjeg igrača Bulsa, crnogorskim reprezentativcem Markom Simonovićem, “otvorio mu je oči“ i ukazao novi put. Orjentacija na rad na razvoju veština igrača bili su na horizontu.
– Ono što je bilo ključno za mene i moju karijeru je taj posao koji sam dobio u Olimpiji, prvo kod Zorana Martića, a posle i kod Jurija Zdovca. Tada smo mi imali u timu Luku Šamanića koji je draftovan kao 18. pik od San Antonija, i Marka Simonovića koga su Bulsi draftovali u drugoj rundi. Tada su nam na treninzima skoro svaki dan bili NBA skauti, generalni menadžeri gde sam ja napravio veliki broj kontakata i što mi je otvorilo vrata odlaska u Ameriku, prvo preko Nju Orleansa i letnje lige, a posle tih nekih kampova za slobodne igrače. Nije bilo lako, bio sam na mnogo sam intervjua za posao i to je sve bilo važno. Prošle godine sam bio jako blizu posla u razvojnom timu Denvera, ispao u poslednjem krugu. Onda sam otišao na Letnju ligu sa Bulsima, volontirao celu jednu sezonu, išao svakog dana na trening kod njih i na kraju se to isplatilo pošto su mi ponudili posao koordinatora za razvoj igača u njihovom razvojnom timu, Vindi siti Bulsima – kaže za MaxBet sport Marko u razgovoru sa našim saradnikom Markom Ljubomirovićem..
Koliko je odlučan, a možda malo i ludo hrabar Marko bio, govori činjenica da se u Ameriku otisnuo bez da mu je iko garantovao bilo kakav posao. Iz te situacije potpunog “padobranca“, koji je preko bare stigao na osnovu zelene karte koju je na lutriji dobila njegova supruga, Marko je morao da radi regularan posao pored traženja svog puta u košarci, a to je bila vožnja Ubera, odnosno neka vrsta taksiranja po ulicama Čikaga.
Taj “grind“, kako Ameri vole da kažu kada neko naporno radi na svom razvoju, na kraju uvek bude nagrađen.
– Ta borba za posao, taj stres proba i dokazivanja su stvarno veliki. I treba to izdržati i održati se iznad vode. Eto, ja sam taj Uber vozio svako popodne i to je trajalo do dva dana pre početka trening kampa Bulsa, što je bila neka sredina septembra. Tako je to u Americi, surovo je. Moraš da imaš neki prihod jer računi samo stižu. Na kraju sam veoma ponosan na taj period i na sve što sam prošao kao pojedinac, ali i mi kao porodica.
RAD SA CENTRIMA
Šta Marko konkretno sada radi u razvojnom timu velikih Bulsa?
– Ja sam pre svega zadužen za individualni rad i razvoj centara. To ne znači da ne radim sa igračima na ostalim pozicijama, ali znatno manje. Što se samog posla tiče, on se sastoji od svakodnevnog treninga, naravno, u zavisnosti od rasporeda utakmica. Ono što je bitno drugačije od Evrope je to da se trenira jednom dnevno, uglavnom pre podne. Mi iz stručnog štaba se okupljamo nekih sat i po pre toga, pravimo plan, dogovor i ciljeve. Posle treninga koji traje do dva sata maksimum, sastančimo još jednom i analiziramo urađeno. Naravno, tu se ne završava sav posao, jer uvek imaš da ga poneseš kući, da li je u pitanju skauting ekipe sa kojom igramo ili je vezano nešto za našu ekipu ili pravljenje filma za nekog konkretnog igrača i da on preko tog videa vidi neke stvari koje radi loše ili neke koje su dobre, ali mogu da budu još bolje.
Potom nastavlja:
– Manje se trenira nego što se trenira u Evropi, u smislu obima. To je i logično jer mi u tih nekih četiri i po meseca imamo preko 50 utakmica, što dođe na utakmicu na svaka dva i po dana i zato se više vodi računa o oporavku igrača. To je jedna velika razlika, ali nije najveća. Najbitnija razlika je u ambijentu. Ti si ovde kolega sa igračima, nije onaj odnos ’ja sam tebi trener, ti radiš šta ti ja kažem’. Ne. Već baš suprotno, gradi se drugarski odnos gde je odlazak na piće ili ručak vrlo poželjan, što nije baš slučaj u Evropi. Takođe, ovde je pritisak mnogo manji, ako ga uopšte i ima, dok u Evropi je svaka utakmica bitna i ako pobediš to je euforija, ako izgubiš to je tragedija. Ovde toga nema. Da budem konkretan, govorim o Dži ligi. Sve se gleda kroz pozitivnu prizmu. Ako si izgubio 20 razlike, traži se jedna ili dve pozitivne stvari koje će se istaći, a koje su bile na toj rezultatski lošoj utakmici. Dakle, mnogo je pozitivnije okruženje što prija za rad, mada da budem iskren ima i momenata kada to iritira. To je tako i svakako je zdravije.
Nije to jedina razlika.
– Takođe, obraća se pažnja na komunkaciju sa igračima. Uvek se pokušava da im se izađe u susret, slušaju se njihovi stavovi i razmišljanja, i to je dobro. Osnovni cilj je nihov razvoj i da neko od njih, 2-3 igrača, zaigra za prvu ekipu Bulsa.
ZADUŽEN ZA SIMONOVIĆA
Jedan od tih igrača, koji su u konkurenciji za tim Bulsa je i već pomenuti Marko Simonović.
– On je igrač za koga sam ja direktno zadužen. Radimo zajedno svakog dana. Znamo se dugo i baš dugo sarađujemo, još iz vremena dok smo zajedno bili u Olimpiji iz Ljubljane, a radili smo i u Beogradu individualno prošlog leta. Njegova situacija ovde je vrlo specifična. On je prošle sezone igrao i razvijao se kao klasična petica, a on to ne može da bude. Zato je ove sezone napravljen zaokret i fokus je da se on profiliše kao ’streč petica’, odnosno da više šutira za tri poena i da u tome bude konstantan, kao i konstanta u odbrani i u vezi sa skokom. To je neki kurs koji smo za njega osmislili i koji smo mu kao tim trenera namenili i koji je u poslednjih mesec i po dana počeo da daje dobre rezultate. Imao je utakmice sa pet, šest čak i sedam ubačenih trojki, a procenat mu je sa nekih 25% iz prošle sezone skočio na nekih 40%, što je ogroman napredak na vrlo pristojan broj pokušaja po utakmici od oko pet. Videćemo kako će dalje da se odvija njegova karijera ovde pošto mu ističe ugovor na kraju sezone, ali tim ima opciju produženja na još godinu.
Rad u sistemu Bulsa znači i saradnju sa nekih od već etabliranih zvezdi NBA lige, poput Demara Derozana, Nikole Vučevića, Zeka Lavina…
– Sve su to velike zvezde lige i to se vidi na svakom treningu. Derozan je konkretno veliki profesionalac, koji je često i uveče u hali sam i individualno radi na svojoj igri, koju pre svega karakteriše neverovatan šut sa poludistance. Što se tiče Vučevića, i sa njime sam radio u Beogradu, i on je stvarno vrhunski profesionalac koji tačno radi i zna šta mu sve treba i kako se stvari rade na pravi način. Posebna priča je doskorašnji član tima Goran Dragić, koji je baš jaka ličnost i koji je vrlo otvoren, te nije imao problem da kaže sve što misli ni tom Lavinu, ni Derozanu, niti mlađima. Baš lider, istinski.
ŠEF – LITVANSKA LEGENDA
Direktan šef Marku u Bulsima je velikan litvanske košarke Arturas Karnišovas, koji je trenutno potpredsednik košarkaških oprecija Bulsa.
– On je posebna priča. Čovek koji živi košarku 24 sata, koji je od osam ujtru do osam uveče u fasilitiju, odnosno u prostorijama Bulsa. On je na svakom treningu, uglavnom putuje sa ekipom, posvećen maksimalno. I čovek je od reči, pošten do srži. Zanmljivo, dok me je jednom prilikom sprovodio po prostorijama Bulsa i pokazivao ceo sistem, ispričao mi je da je još od nekih tinejdžerskih dana bio fan Bulsa i da je sanjao da jednog dana bude deo te organizacije, pre svega kao igrač, ali da mu je ovo sad na neki način i ostvarenje sna. I ja sam to povezao sa mojim slučajem, koji sam takođe bio veliki zaljubljenik u Bulse zbog Džordana i svih tih titula i uspeha devedesetih i to sam mu tada rekao, što mu je bilo vrlo simpatično.
Trenutno je Marko Anđelković jedan od šestorice srpskih trenera u NBA ligi (Igor Kokoškov je prvi pomoćnik u Bruklinu, Darko Rajaković radi isti posao u Memfisu, Ognjen Stojaković radi sa Nagetsima i Nikolom Jokićem, Dejan Milojević je u redovima šampiona Golden Stejta, dok je Pera Božić prvi trener razvojnog tima San Antonija), a u svom CV-ju ima rad sa mnogim velikim igračima pored prehodno navedenih, poput Džamala Mareja, Zajona Vilijamsona, Andre Dramonda, Aja Dosunmua, Kobija Vajta, Bonsa Hajlanda, Goge Bitadzea, Marka Gudurića, Filipa Petruševa i još puno njih.
Zbog svega toga Marko je svakako jedan od trenera mlađe srpske garde na koje bi trebalo obratiti pažnju i u doglednoj budućnosti iskoristiti njihovo znanje i sve veće internacinalno iskustvo. Dakle, iako se često u medijima i košarkaškim krugovima potencira da nema dobrih mladih trenera iz Srbije, Stefanović iz FMP-a, Alimpijević iz Burse, Barać iz Mege, Čanak iz Lijetkabelisa, Jovanović iz Igokee i mnogi drugi, te i naš sagovornik koji je izabrao nešto drugačiji put, daju nam za pravo da ipak verujemo u svetlu trenersku budućnost “zemlje košarke“ na brdovitom Balkanu.
PROČITAJTE JOŠ:
Igra Kampaco, protiv Bajerna su padali rekordi, ali… Zvezda mora da bude oprezna u Minhenu
DOKTOR FUDBALA Odegard napravio potez koji se ne viđa često! Navijači: Ovo je za OnlyFans (VIDEO)